Пишчев увод у животопис Светих Отаца
Многи су оставили за собом многе и различите списе који се тичу разних епоха: неки су писали по вишњем надахнућу и богоданој благодати ради поуке и окрепљења оних који са искреном намером следују Спаситељевом учењу; други су писали залуђени човекоугодничком и рђавом намером ради охрабрења сујетних; трећи су опет писали захваћени неким лудилом и делатношћу добромрзца демона, и у својој гордости и гневу планирали пропаст лакомисленим људима и љагу непорочној Цркви васељенској, и таквим писањем навели душе безумних на одвратност према часном и светом животу; па се учини добро и мени смиреном, ради наде у Христа, поштујући заповест твоје великодушности, велики љубитељу науке, да ти најпре испричам све што се односи на мене и на напредак моје душе у добродетељи Божјој, почевши од моје младости.
Била је тридесет и трећа година мога живота са братијом и живота усамљеничког, двадесета пак мога епископства, а педесет трећа од мога рођења, када се реших да теби који то желиш, духовне користи ради, опишем дела Светих Отаца, и светих жена, како оних које сам сâм видео тако и оних о којима сам слушао од најверодостојнијих лица, са којима сам живео у Египатској пустињи, и Ливији, и Тиваиди, и Сијени, близу које су и такозвани Тавенисиоти, затим у Месопотамији, Палестини и Сирији, и у западним крајевима, Риму и Кампанији, и њиховој околини. Моја је жеља: да ти у овој књизи све то потпуно тачно изложим од почетка; да ти ова књига буде диван и душекористан подсетник и непрекидан лек истине, и да њоме одгониш сваку дремљивост која се у души јавља од неразумне похоте, сваку сумњу у вери, сваку неодлучност и ситничарство у пословима, сваку млитавост и малодушност у карактеру, гнев, неразумну смућеност и бесмислен страх; и још, да њоме избегнеш таштину овог трулежног света, и да непрекидном жељом напредујеш у нади на Бога и у делу побожности, поставши вођ себи, и својим друговима, и својим потчињенима, и благочестивим царевима. Сви христољубци хитају кроз оваква славна дела да се сједине са Богом. Ти треба сваки дан да очекујеш одлазак душе твоје из тела, као што је писано: Имам жељу отићи и с Христом бити(Флб. 1, 23); и: Уреди своје послове за одлазак, и сврши своје на њиви(Прич. Сол. 24, 27). Јер који се увек сећа смрти као нечег што неминовно мора доћи, и неће закаснити, тај неће пасти великим падом, као што је писано: У свима речима својим сећај се смрти и нећеш сагрешити вавек(Прем. Сирах. 7, 39). Немој занемарити ове моје напомене, нити презрети простоту и неукрашеност мога стила; јер говорити китњасто није ствар божанског учења, него убедити душу разлозима истине, као што је речено: Отвори уста своја речи Божјој, и суди право о свему(Прич. Солом. 31, 8-9); и још: Не одступај од поуке стараца, јер се и они научише од својих отаца(Прем. Сирах. 8, 11).
Следујући донекле овоме правилу, ја сам се, истинољубиви човече Божји, састајао са многима од Светитеља. Ја сам, не из пуке радозналости, путовао по тридесет дана, па и два пута толико. Као пред Богом говорим, ја сам на својим путовањима пешке пропутовао сву земљу римску; и радосно сам подносио све муке на путу, чим бих срео богољубивог човека, и добио од њега нешто што нисам имао. Јер када је блажени апостол Павле, који је био много бољи од мене, а и од целога света, и превазилазио многе начином живота, знањем и разумом духовним – предузео путовање из Тарса у Јудеју, да би видео Петра, Јована и Јакова, о чему он пише са извесном врстом хвале, помињући своје напоре са жељом да покрене оне који проводе живот у лењости и нераду, и каже: Изиђох у Јерусалим да видим Петра(Гал. 1, 18); када се он, дакле, није задовољио само оним што је чуо о Петровој добродетељи, него је чезнуо да се лично састане са њим, у толико сам пре требао да то учиним ја, који дугујем десет хиљада таланата (алузија на Мат. 18, 24), не што бих могао учинити неко добро Светитељима, него да бих користио себи грешноме. Јер и они који су описивали животе Отаца, Авраама, Исаака, Јакова, Мојсеја и Илије, и осталих, чинили су то не да њих прославе него да читаоцима користе.
Знајући то, верни и честити слуго Христов Лавсе, и подсећајући себе на то, поднеси трпељиво наше брбљање, коме је намера да сачува побожно расположење твоје душе која је изложена видљивим и невидљивим бурама зла, и може уживати мир и тишину једино кроз непрекидну молитву и духовно самообрађивање. Јер многи од веома богобојажљиве браће, свиђајући се себи због својих подвижничких трудова и милостиња и хвалећи се својом безбрачношћу и потпуном чедношћу, и уздајући се у изучавање божанских речи и дела ревности – нису достигли бестрашће. Немајући духовно расуђивање, а под изговором побожности, они су постали жртва болести која се пројављује у делима празне радозналости, из које се рађа зла делатност, која искорењује добру делатност, ту мајку духовног самообрађивања.
Молим те дакле, буди јунак у свакој мудрости, и немој гомилати богатство. Ти си добровољно већ и поступио тако, пошто си смањио своје богатство раздајући га невољнима. Таквим радом ти си послужио добродетељи. Ти се ниси подао неком тренутном одушевљењу и неразумној превременој одлуци, или жељи да угодиш људима, и своју слободну вољу ниси спутао заклетвом, као што су то учинили неки који су сујетним такмичењем у непијењу и неједењу заробили своју слободну вољу судбоносном заклетвом и – жалосно подлегли или љубави према овом свету и унинију[1]или телесним болестима, или жељи за неким уживањем, и тако нарушили заклетву. Ако дакле разумно једеш и разумно се уздржаваш, нећеш сагрешити никада. Јер разум је у нама божанствен, и он изгони из нас оно што је штетно а прима оно што је корисно. Јер, по речи Апостола, закон није постављен праведнику(1. Тим. 1, 9). Јер боље је разумно пити вино него ли са гордошћу пити воду. Молим те, погледај оне што разумно и побожно пију вино, и свети су људи; и оне што непромишљено и са гордошћу пију воду, и несвети су људи и покварени. И немој више кудити или хвалити вештаство хране, него сматрај блаженом или кукавном душу оних који добро или рђаво употребљавају вештаство. У старо време Јосиф је пио вино код Египћана, али разуму свом није нашкодио, јер је душу своју држао под контролом. Питагора пак, Диоген и Платон пили су воду, тако исто и манихејци и остали тобожњи философи; а необузданошћу својих мисли они су достигли до такве таштине, да нису знали ни самог Бога Творца, и обожавали су мртве идоле. Блажени апостол Петар, и остали ученици са њим, употребљавали су по мало вина, те су због тога Јудејци приговарали самом учитељу њиховом, Господу и Спаситељу свих људи, говорећи: Зашто ученици твоји не посте као што то чине ученици Јованови?(Мк. 2, 18). Другом опет приликом безверници нападоше Ученике, и пребациваху им говорећи: Зашто с цариницима и грешницима учитељ ваш једе и пије?(Мт. 9, 11). Јасно је да их они не би напали због хлеба и воде, него су то учинили због јела и вина. И опет, када они сасвим неразумно куђаху пијење вина а хваљаху пијење воде, Спаситељ им рече: Јован дође путем праведним, који не једе и не пије– јасно је: не једе меса и не пије вина, јер без друге врсте хране он не би могао живети – а они кажу: ђаво је у њему. Дође Син човечији, који и једе и пије, а они кажу: гле човека изелице и винопије, друга цариницима и грешницима(Мт. 11, 18–19) – јер он једе и пије.
Шта онда да радимо? Немојмо следовати ни онима што куде ни онима што хвале, него или са Јованом постимо разумно, па макар нам говорили: ђаво је у вама, или са Исусом мудро пијмо вино, ако је оно потребно нашем телу, па макар нам они говорили: гле људе изелице и пијанице. Јер заиста, нити је јело нешто нити уздржање, него вера која се кроз љубав пројављује у делима. Јер када вера прати свако дело, онај који ради вере једе и пије – не подлежи суду, „јер све што није од вере грех је“ (Рм. 14, 23). Али када неко од сластољубаца или од оних који ма у чему греше, каже: ја имам веру, или, ослањајући се на веру, чини нешто по неразумној жељи или по поквареној савести – греши. Јер је Спаситељ заповедио: По родовима њиховим познаћете их(Мт. 7, 16). А род оних што живе по божанском разуму и духовној мудрости, као што Апостол каже, јесте: љубав, радост, мир, трпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање, чистота(Гал. 5, 22-23). Јер сам блажени Павле рече: Род Духа је то и то. А да онај који се стара да стекне такве родове неће неразумно или безвремено или нецелисходно јести месо или пити вино, или трпети у себи нечисту савест, показује опет исти блажени апостол Павле, говорећи: Сваки који се бори од свега се уздржава(1. Кор. 9, 25). Такав човек, када му је тело здраво, уздржава се од масних јела; а када је оно болесно, или на муци, или у тескобама, или у невољама, онда ће он употребити јела или пића као лекове ради излечења и уздржаваће се од свега што шкоди души: од гнева, зависти, сујете, унинија, оговарања и неразумног подозревања; притом ће благодарити Господа.
Пошто сам довољно говорио о овоме, ја бих твојој истинољубивој души предложио још једну поуку. Избегавај, уколико ти је могуће, сусрете са људима чије присуство не пружа користи и који на недоличан начин улепшавају своју кожу, па макар били православни; а о јеретицима и да не говорим. Они ће ти нашкодити својим лицемерством, чак и када изгледају врло стари, са седом косом и набораним челом. Јер, претпоставимо чак да ти они не могу ни мало нашкодити због благородства твога карактера, ипак трпећи то, тобож, мало зло, ти се можеш надути и погордити, и исмејати их, а то би ти шкодило. Али најбоље је, приђи светлом прозору и тражи сусрете са светим људима и женама, да би уз помоћ њихову био способан јасно видети своје сопствено срце и прочитати га као неку ситно писану књигу, и путем поређења изнаћи у себи и лењост своју и брижљивост своју. Много је ствари које сведоче о њиховој благости: боја њихових лица која долази од начина њиховог живота, и изглед њихове одеће, и простодушност њихове нарави, и скромност њихових речи, и смерност њихова у опхођењу, и неизвештаченост њиховог изражавања, и облагодаћеност њихове душе, и мудрост њихових мисли. И Господ ће омоћати твоју кротост, и свију оних који следују циљу побожности, па макар се десило да се налазиш у унинију или некој другој невољи. Јер, као што мудрост каже: Одећа човекова, и ход ногу, и смех зуба –показују какав је он(Прем. Сирах. 19, 27).
Почињући дакле са излагањем живота Светих Отаца, ја нећу пропустити да споменем ни оне по градовима нити оне по селима, ни оне по пештерама нити оне по пустињама; а додаћу и оне по општежићима. Јер главни предмет нашег истраживања није место где су они живели него начин делатности њихове слободне воље, којом су они уз помоћ Христову водили анђелски живот.
НАПОМЕНА:
[1] ἀκηδία= духовна чамотиња, тромост, лењост, но најпотпуније ову грчку реч изражава црквенословенска реч: уныніе. – напом. о. Јустина
