35. О ави Пахомију
У Тиваиди постоји место, звано Тавенис[1]; у њему беше неки монах Пахомије[2], један од највећих подвижника, који би удостојен пророчког дара и анђелских виђења (ὀπτασιῶν ἀγγελικῶν). Он бејаше веома сиромахољубив и човекољубив. Када једном сеђаше у својој пештери, јави му се анђео Господњи, и рече му: „Пахомије, ти си успешно извршио своје дело, зато је излишно да остајеш у овој пештери. Хајде дакле, изађи и покупи све младе монахе, и живи са њима, и управљај њима по уставу који ћу ти ја дати“. И даде му бакарну таблицу на којој беше исписано ово:
„Допустићеш свакоме да једе и пије према својој моћи. Послове им одређуј свакоме према његовим силама. Не забрањуј никоме ни да пости ни да једе. Тешке постове додељуј онима који су јачи и једу више; а мале и лаке – додељуј слабима који нису навикли на подвижништво. Направи засебне ћелије у једном здању, и нека у свакој ћелији живе по тројица. Храна нека се свима даје на једном месту. Нека не спавају лежећи, него нека начине себи столице са наслонима и, метнувши на њих покровце своје, нека тако спавају седећи. Ноћу нека носе ланене хитоне[3] и појас. Сваки од њих нека има бели козји огртач; без њега не треба ни да једу, ни да спавају. Причешћу Тајнама Христовим у суботне и недељне дане нека приступају само са кукуљачом, одвезавши појас и скинувши козји огртач“. А кукуљаче прописа им Анђео без подвезача, као за децу; и нареди да се на њих стави крсни знак пурпурне боје. И заповеди Анђео да се братија раздели на двадесет и четири реда, према броју двадесет и четири слова азбуке, од алфа (α) и вита (β) па надаље до омега (ω). Тако, када би архимандрит поставио питање, или се заинтересовао за некога од толике братије, он би упитао свога помоћника: „У каквом се стању налази ред алфа или ред вита?“ или пак: „Однеси благослов реду ро (ρ)“. Свако би слово указивало на ред који оно означава. „Простијим и безазленијим монасима, продужи Анђео, дај име: јота (ι), а непокорније и крутије означи словом: кси (ξ)“. И тако, саобразно природи наклоности, нарави и живота свакога реда, он дозначи слова свакоме реду. Шта значе ови знаци биће познато само духовнима. На таблици беше још написано: „ Ако дође гост из другога манастира, где живе по другоме уставу, он нека не једе са њима, нити нека пије са њима, нити нека улази у манастир, осим ако није заиста на путу“. А ко једанпут уђе, дужан је остати са њима на свагда. Таквога не припуштај вишим подвизима за три године; тек после три године, пошто обави тешке послове, нека ступи на то поприште. „Када једу нека своје главе покрију кукуљачама, да брат не би видео брата где жваће. Монаху није допуштено да за трпезом разговара, нити да оком блуди мимо зделе или трпезе“. И прописа Анђео да они у току сваког дана творе по дванаест молитава, тако исто увече дванаест, ноћу дванаест, и три у девети час[4]. А када братија нађе за сходно да приступи трпези, Анђео нареди да се пред сваку молитву отпоје псалам.
Када велики Пахомије примети Анђелу да је мало молитава, Анђео му рече: „Ја одредих толико, да би и слаби могли, без муке, испуњавати ово правило, а савршенима није потребно прописивати правило, јер, боравећи сами у ћелији, они сав свој живот проводе у созерцању Бога (τῇ τοῦ θεοῦ θεωρίᾳ). Устав дадох за оне који још немају зрео ум, да би они, макар као немарне слуге, из страха од Господа, испуњавали опште правило живота, и тако живели живот у слободи“.
Пошто заповеди ово, и тиме испуни своју дужност, Анђео отиде од великог Пахомија. Овај устав примише веома многи манастири, који броје до седам хиљада људи. Први велики манастир, у коме живљаше сам блажени Пахомије, и од кога поникоше и други манастири, има братије око хиљаду триста људи.
НАПОМЕНЕ:
[1] регија северно од Тебе (Тиве), на десној обали Нила – напом. Д. Станилое.
[2] Пахомије (272-346) је оснивач општежитељног (киновијског) монашког живота. Око 320. г. основао је манастир у Тавени, а затим и друге манастире којима је он био старешина – напом. Д. Станилое.
[3] хитон (χιτῶνα – хитон) је преведена јеврејска реч „кутонет“ (Књ. Изласка 28, 40) која се односи на врсту одеће за свештенике и левите. То је била дугачка кошуља са рукавима до лаката ношена на голом телу. У Православној цркви, хитон припада одећи монаха и схимника која се носи испод расе. – напом. приређ.
[4] У три сата после подне – напом. приређ.
