17. О Макарију који је нехотично извршио убиство
Један јуноша, по имену Макарије, када му беше око осамнаест година, пасијаше стоку поред језера, званог Марија, и играјући се са својим вршњацима он нехотично уби једнога од њих. Не рекавши никоме ни речи, он отиде у пустињу, и луташе у таквом страху од Бога и људи, да и не осети како три године проведе у пустињи без крова над главом. А земља је та сува, што је познато свима који су о њој слушали, или у њој живели. Овај Макарије затим сагради себи ћелију и, пошто проживе у њој још двадесет и пет година, удостоји се такве благодати – да је побеђивао демоне, и налазио насладу у самоћи. Живећи дуго са њим, ја га упитах, како он мисли о свом греху: убиству. Он ми изјави да је то убиство – предмет његове велике туге и захвалности, „јер ми – рече он – нехотично убиство постаде повод спасењу“. И наводећи сведочанство из Светога Писма, он говораше да Мојсеј не би био удостојен Господњег боговиђења (Δεσποτικῆς θεοπτίας), и тако великог дара, и писања светих речи Духа, да није побегао у гору из страха од Фараона због убиства које је извршио у Египту. Ја ово велим, не да бих некога навео на убиство, него да бих показао да има добродетељи које зависе од околности, када човек приступа добру не по слободном расположењу. Јер неке добродетељи зависе од слободног избора, а неке од околности.
