29. О Ерону
Ерон бејаше мој сусед, родом из Александрије, образован младић, веома даровит, чиста живота. Он се исто тако, после великих трудова, сјајних подвига и веома добродетељног живота, узнесен гордошћу на врх безумља, стропошта отуда жалосним за све падом, и погуби себе. Покретан таштим самопоуздањем, он се погорди пред Светим Оцима, и све их стаде вређати, међу њима и блаженог Евагрија, говорећи: „Они који слушају твоје учење, обмањују себе, јер не треба имати друге учитеље осим једнога Христа“. Он и Свето Писмо злоупотребљаваше са циљем да и оно послужи његовој будалаштини, и говораше да је сам Спаситељ рекао: не зовите се учитељи на земљи(Мт. 23, 10). Најзад се његов разум толико помрачи таштом славом самопоуздања, и он паде тако ниско, да су и њега метнули у вериге, пошто из гордости није хтео да приступи ни Светим Тајнама. Треба истину рећи: живот Еронов, по причању људи који су живели с њим, бејаше необично строг и веома подвижнички, тако да неки који су га присније познавали, говораху да он често по три месеца није јео, задовољавајући се само Светим Причешћем и по којом дивљом травкицом ако би му дошла до руке.
И ја имам једно искуство о њему када сам са блаженим Алвинијем био на путу за Скит. Били смо далеко од Скита четрдесет миља. На том путу ми једосмо два пут и писмо воде три пут, а он не окуси ништа, и идући пешке прочита петнаест псалама напамет, затим велики псалам[1], па посланицу Јеврејима, па Исаију и одломак из пророка Јеремије, онда Луку еванђелиста и Приче[2]. И притом он је тако ишао, да га ми нисмо могли сустизати. Напослетку, лукави демон тако овлада њиме да он, као гоњен неком превеликом ватром, не могаде живети у својој ћелији, него, по промислу Божјем, отиде у Александрију и, као што се каже, истера клин клином. Јер се он драговољно одаде равнодушности, а затим невољно нађе спасење. У Александрији он стаде посећивати позоришта и коњске трке, и проводити време по крчмама. И тако, једући и пијући прекомерно, он паде у блато сладострашћа. И када вребаше прилику да згреши, он ступи у везу са једном глумицом, и у њега се од тога појави нека рана. Од таквог живота он, по промислу Божјем, доби неку страшну болест, и тако тешко боловаше шест месеца да му иструлели делови тела сами од себе отпадаху. А када касније оздрави, без отпалих делова тела, он се трже, поврати се у побожно расположење духа, и исповеди пред Светим Оцима све што се с њим збило. И после неколико дана, не успевши да се врати послу, он премину.
НАПОМЕНЕ:
[1]Пс. 118 – напом. приређ.
[2]Приче Соломонове – напом. приређ.
