3. О Потамијени
Причао ми је блажени Исидор гостопримац, да је при сусрету са светим и блаженим Антoнијем, чуо од овога једну ствар коју вреди забележити. Наиме: у време Максимина[1] гонитеља беше робиња у некога сладострасника једна веома лепа девојка, Потамијена. Њен се господар дуго мучио да је разноврсним обећањима заведе, али није успео. Најзад, бесан од јарости, он је предаде тадашњем градоначелнику Александрије као хришћанку, која због гоњења грди управу и цареве, и обећа му новац ако је казни. Убедиш ли је, говораше он градоначелнику, да пристане на моју жељу, онда је немој предавати на мучење. Буде ли пак као раније упорна, он је молио градоначелника да је мучењем умори; да се жива, говорио је он, не би смејала мојој страсној жудњи.
Јуначка девица би изведена на суд, и њено тело би мучено разним справама за мучење; у исто време наговараху је многим и различним речима, али она остаде у души својој непоколебљива као камен. Тада судија изабра најстрашнију и најужаснију из справа за мучење: он нареди да се велики котао напуни смолом и испод њега потпали најјача ватра. Када смола стаде клокотати и кипети, немилосрдни судија предложи блаженој девици ово: ,,Или иди, те се покори вољи свога господара, или знај, ја ћy наредити да те баце у овај котао”. А она одговори: ,,Боже сачувај, никада неће постојати тако неправедан судија, који би ми наредио да се покорим сладострашћу”. Разјарени судија нареди да је свуку и баце у котао; а она подиже глас свој и рече: ,,Заклињем те животом цара, кога се ти бојиш, ако си већ пресудио да ме тако мучиш, немој наређивати да ми свуку хаљине, него заповеди да ме постепено спуштају у кипећу смолу, да би ти могао видети какво ми је трпљење даровао Христос, кога ти не знаш”. И будући спуштана у котао постепено, у току три сата скоро, она издахну када јој смола дође до грла.
НАПОМЕНА:
[1] Максимин, цезар од 305. до 311. г. и август од 311. до 313. г. Познат по свирепости и бесној мржњи којом је гонио хришћане. – напом. приређ.
