104. О Меланији млађој
Пошто сам горе обећао да ћу говорити о Меланији Млађој, то сада треба да испуним обећање, јер није право да ми, због њене младости по телу, ниподаштавамо и прећутимо такву добродетељ, која је, можда, веома много уздиже над многим разумним и ревносним старицама. Њу, дакле, по годинама младу а по благочестивом знању стару, родитељи силом удадоше за једног римског велможу. А она бејаше толико прожета казивањима своје бабе и толико занета, да се не могаше одушевљавати браком. Јер када она роди два мушка детета, па јој оба умреше, она осети такву одвратност према браку, да рече своме мужу Пинијану, сину градоначелника Севера: „Ако пристајеш да са мном живиш целомудрено, ја ћу те сматрати за свога господара и признавати за господина мога живота; а ако ти то, пошто си још млад, изгледа тешко, узми све моје имање, само ми тело ослободи, да бих могла испунити своју богоугодну жељу и постати наследница богоугодних добродетељи моје бабе, чије име ја носим. Јер да је Бог хтео да ми живимо у овом свету и уживамо у њему, Он нам не би тако рано узео децу“.
Дуго су се они борили око тога, док се најзад Бог не смилова на младога мужа и породи у њему тежњу за богоугодним животом, те се и он одрече свих блага овога света; и испуни се реч Апостола: Шта знаш, жено, да ако мужа спасеш? Или шта знаш, мужу, да ако жену спасеш?(1. Кор. 7, 16). И тако, бивши удата у тринаестој години и проживевши са мужем седам година, Меланија се одрече света у својој двадесетој години. Најпре, све своје свилене покриваче она поклони црквама (као што је то учинила славна Олимпијада), и друге свилене ствари она исече на парчад и направи од њих разне црквене утвари; сребро и злато повери неком презвитеру Павлу, монаху далматинском, да га морем пошаље на исток; десет хиљада златника посла у Египат и Тиваиду, десет хиљада – у Антиохију и њену околину, петнаест хиљада – у Палестину, десет хиљада – црквама по острвима и заточеничким местима; а црквама, манастирима, гостопримницама и свима невољнима на западу сама раздаде, и раздаје, четири пута више. Тако она, по милости Божјој, силом вере своје истрже своју имовину из уста лава Алариха. Она ослободи све робове који су хтели, но већи део од њих изјави жељу да хоће да служи њеном брату, што она и допусти. Сву своју имовину у Италији, Аквитанији, Тараконији и Галији, она распродаде, а за себе задржа, рада помагања манастирима и свима невољнима, имовину у Сицилији, Калтанији и Африци.
Таква је мудрост врло богољубиве Меланије Млађе, која показа богопросвећен, старачки ум при руковању својим великим богатством. Подвижништво пак њено беше овакво: јеђаше сваки други дан, а раније је јела сваки пети дан; сама служаше својим робињама које она учини својим саподвижницама; многе своје рођаке она разбуди на ревност по Богу, те и они, слично њој, почеше живети богоугодним животом.
Такав је живот Меланије Млађе у Господу нашем Исусу Христу.
