102. О Руфину[1]
Пошто ови свети људи беху поново позвани у Александрију, Меланија подиже манастир у Јерусалиму, у коме је провела двадесет и седам година и имала педесет девственица.
Са њом живљаше и веома благородни, самохрани, и веома чврсти Руфин, родом из града Аквилеје у Италији; он би доцније удостојен презвитерства. Ученијег и смиренијег човека није било међу људима. У току двадесет и седам година они су обоје примали оне који су долазили у Јерусалим на хаџилук: епископе и монахе, девственице и супружнике, знатне и просте; и све којима је била нужна њихова помоћ они су помагали и о свом трошку издржавали. Они су од шизме Павлина[2]присајединили православљу око четири стотине монаха, и сваког јеретика духоборца[3], убедивши, приводили су Цркви; а месноме клиру одавали су част дарима и намирницама. Тако делајући, они проведоше свој живот у побожности, не увредивши никога, већ указавши помоћ скоро целоме свету.
НАПОМЕНЕ:
[1]Руфин Аквилејски (345-411.) – напом. приређ.
[2]раскол у Антиохији је настао када је, после свргавања Св. Мелетија од стране аријанаца 362. г. православнима за епископа рукоположен Павлин насупрот већ постављеном еп. Мелетију. По повратку Св. Мелетија део православних је остао уз Павлина (†388.) стварајући раскол који је превазиђен тек 415. г. – напом. из Патрологије вл. Атанасија.
[3]јерес духоборства или македонијанство развио је еп. цариградски Македоније, на начелима полуаријанства. По њему, Дух Свети је створење и то створење Сина и зато је нижи и од Оца и од Сина, јер “кад не би био створење он би био или други Син Божји или унук”. Дух Свети је не само створење, него је исто што и анђели, само се достојанством разликује од њих и као такав може се назвати Богом. Осуђена је на ИИ Васељенском Сабору 381. г. – по Догматици 1, о. Јустина Поповића.
