2. О ави Доротеју
Пошто ме предаде Доротеју, једном Тивејском[1] подвижнику који провођаше шездесету годину у својој пештери, он ми нареди да останем код њега три године ради укроћења мојих страсти (јер он знађаше да овај старац води врло строг живот); и заповеди ми да се по истеку три године опет вратим њему ради даље духовне поуке. Али ја нисам могао остати три године код њега, пошто ме силна болест примора да га напустим пре одређеног рока. Јер преко целога дана, па и у само врело подне, он је скупљао камење у приморској пустињи, стално зидао од њих ћелије, и онда их давао онима који нису могли сами себи да саграде. Сваке године он је саграђивао по једну ћелију. Када му једном рекох: „Шта чиниш, оче, у такој старости убијајући тело своје таквим трудом на оваквој врућини?“ он ми одговори: „Оно убија мене, а ја ћу убијати њега“.
Он је дневно јео по шест унција[2] (једна унција износи 30 грама) хлеба и прегршт зелени, и пио по мало воде. Бог ми је сведок, ја га никад нисам видео да је испружио ноге, или да је легао да спава на рогози или на постељи, него је по сву ноћ седео и плео палмово пруће (за прављење котарица), чиме је зарађивао себи хлеб. Држећи да је он због мене почео водити овако строг подвижнички живот, ја се стадох марљиво распитивати код многих његових ученика, да ли се он целог живота тако подвизавао (неки су од ових ученика живели сасвим одвојено и већ се славили добродетељним животом), и они ми говораху: он измлада живи тако, никада није намерно легао да спава, осим што је за време рада, или за време јела, заклапао очи тренутно, тако да му је често и залогај испадао из уста од велике санљивости. Једном када сам покушао да овог светог човека принудим да мало прилегне на рогозу, он ми узбуђено рече: „Ако Анђеле наговориш да некад заспе, онда ћеш наговорити и ревносног подвижника“.
Једнога дана око деветог часа[3] он ме посла на свој бунар да напуним крчаг, пошто је већ било време обеду. Када дођох на бунар, ја угледах аспиду[4] на његовом дну, и од страха не захватих воде него отрчах к њему и рекох: „Пропали смо, ава, јер на дну бунара видех аспиду“. А он се озбиљно осмехну, загледа се у мене мало дуже, и машући главом рече: „Ако би ђаволу пало на памет да у све бунаре и изворе водене набаца аспиде, или змије, или отровне животиње, зар би ти престао сасвим да пијеш?“ И изишавши из своје ћелије, он сам напуни крчаг, осени воду крсним знаком, први се напи воде, и рече: „Где крст осени, ту је немоћно Сатанино зло“.
НАПОМЕНЕ:
[1] Тиваида је област око древног египатског града Тебе (Тиве), на источној обали реке Нил. По томе граду, Тиваидом се називао уопште цео горњи (јужни) Египат – напом. приређ.
[2] 160 g; унца (ούγκίας) је дванаести део литре и износи 27,3 g – напом. приређ.
[3] три сата после подне. – напом. приређ.
[4] аспиде = породица змија отровница (кобра и др.) – напом. приређ.
