1. О ави Исидору гостопримцу
Када први пут дођох у Александрију, за време другог конзулства великога цара Теодосија[1] (који, због своје праве вере у Христа, борави сада са Анђелима), сретох у том граду човека дивног, украшеног сваким савршенством у речи, нарави и знању. То је био презвитер Исидор, гостопримац Александриjске цркве. Он је, прича се, прве године своје младости провео у пустињи у подвижничким борбама. Ја сам видео и ћелију његову на Гори Нитријској[2]. Али када га ја сретох, било му је седамдесет година. Пошто поживе још петнаест година, он сконча у миру.
Овај свети човек до саме смрти своје није носио ланену одећу, осим капуљаче, није се купао, није јео месо, никада се није најео до ситости. Међутим, тело је његово, по благодати Божјој, било тако пуно, да су сви, који нису знали начин његовог живота, држали да он живи у великој раскоши. Мени би недостајало времена, када бих стао подробно причати о добродетељима[3] његове душе. Он је био тако кротак, и човекољубив, и миран, да су чак и сами безверни непријатељи његови, због његове праве вере у Христа, поштовали и сенку његову ради његове неизмерне благости. А имао је овај Светитељ такву духовну благодат, и познавање Светога Писма, и разумевање божанских догмата, да је чак за време трпезе, када је по обичају са братијом узимао храну, ум његов падао у усхићење и он тонуо у дубоко ћутање. Умољен да нам исприча шта му се десило за време усхићења (τὰ τῆς ἐκστάσεως), он је одговарао: „Путовао сам мишљу, захваћен неким созерцањем“. Ја сам и сâм често виђао где он за трпезом плаче. И кад бих га упитао, зашто плаче, он ми је одговарао: „Стидим се што ја, разумно биће, храним себе бесловесном храном, а требало би да сам у рају сладости, и да се храним бесмртном храном, по датој нам од Христа власти“.
Он је и у Риму био познат целом сенату и великашким женама откако је тамо одлазио, најпре са блаженим Атанасијем, а затим са Светим Димитријем[4] епископом. Иако је изобиловао богатством и имањем, он не написа завештање пред смрт, и својим сестрама, које беху девице, не остави ни новаца нити имања, него их повери Христу овим речима: „Бог који вас је створио, снабдеће вас оним што је потребно за живот, као што је и мене снабдео“. Са његовим сестрама живело је у једној обитељи седамдесет девица.
Када ја као млад човек посетих овог светог човека и замолих га да ме вежба у усамљеничком животу, и пошто бејах у пуној снази и потребни ми беху, не речи, него телесни трудови и изнурење тела, он ме, као искусни укротитељ ждребади, одведе изван града у такозвана Пустињачка Места, удаљена пет миља[5], и предаде ме Доротеју.
НАПОМЕНЕ:
[1] Теодосије I, Велики, цар између 379-395. г. У питању је 388. година. – напом. проф. др. Димитрија Станилoе.
[2] Нитријска Гора – назив је добила по језерима у којима се налазило много шалитре (нитре). Налази се у Доњем Египту, на 70 миља (=100 km) јужно од града Александрије. – напом. приређ.
[3] добродетељ = врлина – напом. приређ.
[4] Одлазећи у Рим, у другом прогонству, Свети Атанасије је повео са собом неколико монаха, укључујући овог Исидора. Димитрије је био епископ у другом граду у Египту, ученик Светог Атанасија. Исидор је био у Риму 340, 388. и 398. г. док се 402. г. године склонио са четворицом „Дуге браће“ код Светог Јована Златоуста у Цариград. – напом. Д. Станилое.
[5] 7,5 km; миља (μίλιον) износи 1,48 km – напом. приређ.
