101. О Меланији[1]
Сматрао сам за неопходно да у овој књизи споменем и знамените и благочестиве жене, којима је Бог, као и људима који су провели живот добродетељно, даровао венац, да се нехатне жене не би разнеживале и изговарале како су оне сувише слабе за добродетељне подвиге и благочестиви живот. Видео сам ја међу њима много благочестивих, и сретао сам врло много девојака и удовица које су се јуначки подвизавале у добродетељи.
Преблажена Меланија бејаше по рођењу Шпањолка или Римљанка, кћер проконзула Марцелина, жена једног достојанственика, чијег се имена не сећам добро. У својој двадесет другој години она остаде удовица. По смрти свога мужа, покренута божанском љубављу, она заручи себе вечном Женику и љубљаше Га до краја. И никоме ништа не говораше о томе, јер јој је и само време сметало, пошто тада владаше империјом, Валент[2]. Одредивши стараоца своме сину, она узе са собом сву своју покретну имовину, натовари на лађу, и са неколико својих слугу и слушкиња журно отпутова у Александрију. Када тамо стиже, она продаде све што имаше и, претворивши на тај начин своје имање у новац, отиде у Нитријску гору, где нађе Свете Оце: блаженога Памва, слугу Христовог Арсисија, великога Серапиона, светога Пафнутија, славног Исидора Исповедника, епископа ермупољског, и знаменитога Диоскора. Пошто проведе код њих око пола године, она обиђе пустињу и посети све Светитеље.
Када затим управник александријски протера у Ћесарију палестинску Свете Оце: Исидора, Писимија, Аделфија, Пафнутија, Памва, Амонија и неке друге, свих дванаест епископа и презвитера, и осим тога клирике и отшелнике, те их скупа са дванаест епископа и презвитера бејаше сто двадесет и шест на броју – тада са њима заједно пође и ова блажена Меланија, и служаше им својом имовином. Али пошто је било забрањено указивати им услуге (како ми то причаху Свети Писимије, Исидор, Пафнутије и Амоније), ова храбра жена, облачећи одело слуге, доносила им је увече све што им је било потребно. Проконзул палестински сазнаде за то и, желећи да извуче од ње неку корист, намисли да је заплаши. И ухвативши је, он је баци у тамницу, не знајући да је она жена. Налазећи се у затвору, ова богољубива жена изјави проконзулу: „Ја сам кћер тога и тога, била сам супруга човека славног по рођењу, а сада сам слушкиња Христова; немој ме, судећи по мојој бедној одећи, сматрати ништавном. Јер ја могу, ако ми се прохте, показати своје достојанство и осветити се; а ти ме не можеш ни застрашити, нити узети што од моје имовине. Дакле, да ти не би, из незнања, пао под одговорност, ја сам се ето објаснила с тобом; јер се према неосетљивима треба понашати гордо, као према псу или јастребу, и смело се устремити на њих у случају њихове дрскости“. Када то чу, судија се освести, извини се, замоли од ње опроштај, и допусти јој да несметано општи са светим људима.
НАПОМЕНЕ:
[1]Старијој – напом. приређ.
[2]Валент, цар источног дела Римског царства од 364. до 378. г. Био је аријанац и прогонио православне хришћане (Никејског символа вере). Рањен у бици са Готима, сакрио се у неку колибу која би запаљена и он жив изгорео, 378. г. – напом. приређ.
