Лавсаик

47. О ави Аполосу

Ми видесмо и другог светог човека, по имену Аполоса, у Тиваиди, у околини Ермопоља. У тај град је долазио Спаситељ са Девом Маријом и праведним Јосифом, испуњујући пророштво Исаије који говори: Гле, Господ седећи на облаку лаку доћи ће у Мисир; и затрешће се од њега идоли мисирски и попадаће на земљу(Ис. 19, 1). Ми видесмо тамо и многобожачки храм, у коме су сви идоли попадали лицем на земљу, када је Спаситељ ушао у град.

Ми видесмо дакле овога човека у пустињи; он под гором имађаше манастир, и бејаше Отац око пет стотина монаха. Он бејаше чувен у Тиваиди; и дела његова бејаху велика; и кроз њега Господ чињаше велика чудеса, и знамења врло многа твораше кроза њ. Још од детињства он је показивао велике подвиге; у старости већ доби велику благодат. У осамдесетој години својој он подиже велики манастир свој са пет стотина савршених људи, који су скоро сви могли чинити чудеса. Он се у својој петнаестој години повукао из света, и четрдесет година провео у пустињи, строго се подвизавајући у свакој добродетељи, и најзад, причају, он чу глас Божји који му говораше: „Аполосе, Аполосе, кроз тебе ћу погубити мудрост Египћана и разум разумних незнабожаца. Ти ћеш погубити са њима и мудраце вавилонске, и истребићеш свако служење демонима. А сада иди у свет, јер ћеш ми родити народ изабрани, ревностан у добрим делима“. А он одговори и рече: „Одстрани сујету од мене, Господе, да не бих, уздигнут изнад братије, био лишен сваког добра“. И опет би глас к њему; „Иди, јер све што узиштеш од Бога, добићеш“. Чувши то, он одмах пође у насељене крајеве (то је било за време Јулијана тиранина), и кроз неко време дође у оближњу пустињу. Пошто заузе једну малену пештеру под гором, он стаде живети у њој.

Сав посао његов састојао се у томе што је он на коленима непрестано узносио молитве Богу: сто дању и сто ноћу. У то време, као и пре тога, Бог му је достављао храну на чудесан начин: Анђео му је доносио храну у пустињи. Одећа се његова састојала из левитона[1], који неки називају коловион, и маленог рупца на глави. И та одећа његова у пустињи не овештаваше. У тој пустињи, која је била близу насеља, он силом Духа чињаше чудеса и чудесна исцељења; њих је немогуће испричати све због њихове необичне чудесности, као што то слушасмо од стараца који су живели с њим заједно, и сами били савршени, и управљали многом братијом.

Тако се овај човек убрзо прочу као неки нови пророк и апостол који се јавио у наше време. Чим се пронесе велики глас о њему, сви околни монаси, који су живели по разним местима, стадоше долазити к њему и предавати му душе своје као рођеном оцу. Он је једне призивао созерцању, а друге саветовао да се посвете практичној добродетељи; али је најпре сам показивао делом оно што је другима саветовао речју. Често, показујући им пример подвижништва, он је са њима узимао храну само у недељне дане, и то се хранио једино поврћем које је само од себе расло из земље, и није употребљавао ни хлеб, ни сочиво, ни воће, нити ишта кувано.

Када једном (за време Јулијанова царовања) он чу да један брат, узет у војску, лежи везан у тамници, посети га са братијом, молећи га и саветујући га да буде истрајан у мукама, и да са презрењем гледа на опасности које му прете. Још му говораше да је сада за њега време подвига и да се у овим искушењима проба душа његова. Када он оваквим речима укрепљаваше душу брата, трибун, извештен од некога о братији, дотрча сав бесан од једа, удари катанце на тамничка врата, затвори тамо Аполоса са свима монасима, као способне за војску, постави јаку стражу, па отиде својој кући, а њихове молбе не хтеде ни да чује. А у поноћи јави се стражарима светозарни Анђео и обасја све у тамници, тако да од страха стражари беху запрепашћени. Када дођоше к себи, они отворише врата и молише братију да сви изађу. Боље је, говорили су стражари, да умремо за њих, него ли да презремо ослобођење које је, неправедно затворенима, послато од Бога. А изјутра дође у тамницу и трибун са другим главарима, и мољаше братију да иду из њиховога града, јер, говораше он, од земљотреса паде кућа његова и поби му најбоље слуге. А када братија то чуше, отпојаше захвалне песме Богу, вратише се у пустињу, и живљаху сви заједно, имајући, по речи Апостола, једно срце и једну душу(Д. А. 4, 32).

Аполос их учаше, да се свакодневно украшују добродетељима, и да лукаве утицаје ђавола на помисли – одбацују одмах у самом почетку. Када је змији размрскана глава, говорио је он, онда је и цело тело њено мртво. А Господ нам је заповедио да смрвимо главу змији. То пак значи, да смо ми дужни у самом почетку изгонити из душе прљаве и недоличне мисли, и не допуштати уму нашем срамно сањарење. Још је он говорио, да братија треба да се труде да један другога превазиђу добродетељима, да се нико не би показао мањи од другога у слави. Сведочанство вашег напретка у добродетељима, учио је он, нека буде стицање с ваше стране бестрашћа и уздржања од хране, јер је то почетак дарова Божјих. А када неко добије од Бога силу да чини чудеса, нека се не горди као да већ има свега довољно, нека се не надима мишљу као да је већи од других, и нека не показује свима да је примио таку благодат. У противном случају, он вара себе и, заробљен помислима, лишава се благодати.

Тако је узвишено учење било у његовим поукама. Овакве смо поуке ми често слушали од њега и доцније. Али у делима је он био још већи, јер све што је тражио од Бога, Бог му је одмах давао.

Он је имао и нека откривења. На пример, он виде свога старијег брата, који је у пустињи преминуо, а пре тога је дуго времена живео са њим у пустињи, и по животу био савршенији од њега. У сну му се, дакле, указа, како његов брат седи на престолу са Апостолима, како му је оставио у наслеђе своје добродетељи, и како се моли Богу за њега да га што пре преведе са земље и упокоји са њим на небесима; но Спаситељ му рече да он, Аполос, треба још неко време да поживи на земљи ради усавршавања, док се буду намножили ревнитељи његовог живота, јер ће њему бити поверено велико мноштво монаха, и нека благочестива војска, да би он од Свевишњега добио славу, достојну његових трудова.

Што ава Аполос виде, то се и догоди. Пошто се он беше прочуо, то се са свих страна стекоше к њему многи монаси и, благодарећи његовим поукама и животу, врло многи се потпуно одрекоше света. Тако се око њега у гори образова братство до пет стотина људи. који су имали општежиће и једну трпезу. И они су личили на неку дивну анђелску војску, необично уређену; и испуни се на њима реч Светога Писма: обрадова се пустиња сасушена(Ис. 35, 1); весели се, нероткињо, запевај и покликни ти, која не трпиш мука од порођаја, јер пуста има више деце него ли она која има мужа(Ис. 54, 1). Ма да се ова пророчка реч испунила и на Цркви, која је састављена од незнабожаца, ипак се она збила и на египатској пустињи која је дала Богу више деце него ли насељене области. Јер где се у градовима налази тако много спасавајућих се монаха, колико их предстоји Богу у египатској пустињи? Колико је у градовима људи, толико је у овим пустињама монаха. И мени се чини да се и на њима испуњује апостолска реч: где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат(Рм. 5, 20). Јер некада се у Египту страшно беше умножило огромно и нечастиво идолопоклонство, више него ли у ма којој другој земљи. Они су обожавали псе, мајмуне и неке друге животиње; сматрали су за богове: лук[2], кромид[3], и друго разно поврће. О томе ми је сам Свети Аполос причао, и објашњавао узроке пређашњег многобоштва. Незнабошци који су пре нас овде живели, говораше овај Светитељ, обоготворавали су вола зато што су, обрађујући земљу уз његову припомоћ, добијали храну; обоготворавали су и воду Нила који им је натапао сву земљу; обожавали су чак и своју земљу зато што је била плоднија од других крајева; па су још поштовали и остале гадости: псе, мајмуне и друге неразумне животиње и ништавне биљке, зато што је, тобож бављење око њих било узрок спасења људима за време Фараона, када је он, гонећи Израиљце, био потопљен. Тако је сваки обоготворио оно чиме је био заузет те није пошао са Фараоном, говорећи: ово данас постаде за ме богом јер због њега не погинух са Фараоном. Ето, то је говорио Свети Аполос. Али пре његовог учења треба писати о ономе што је он стекао у делима.

Недалеко од њега раније живљаху незнабошци по свима местима, па чак и оближња села обожаваху демоне. У једноме од тих села бејаше огроман храм, и у њему – најзнаменитији идол. Овај идол беше дрвен. Нечисти жреци су га свечано носили по селима, лудујући заједно са народом. Светковање се то обављало као и оно у част нилске воде. Догоди се да у то време пролажаше туда Свети Аполос са неколицом братије. Чим угледа народ где демонски лудује, он паде на колена пред Спаситељем, и учини да сви незнабошци одједном постадоше непомични. И пошто се не могаху маћи са тога места, ма колико да су једни друге гурали, то их је читав дан пекла жега, и они нису схватали, откуда се то деси с њима. Тада им жреци рекоше, да је то учинио један хришћанин који живи у пустињи, у њиховом крају, наиме Аполос. И још им рекоше жреци да треба њега да моле да их избави од беде. Међутим људи који су живели у околини, чуше њихову вику и запомагање, дотрчаше к њима и питаху их: „Шта вам се то изненада деси, и на који начин?“ Једни рекоше да не знају, него само наслућују да је то учинио један човек кога треба молити да се смилује на њих; други увераваху како су га, тобож, видели где пролази поред њих; и мољаху дошавше да им брзо притекну у помоћ. Ови доведоше волове и покушаше да покрену идола, али он заједно са жрецима остаде непомичан. Најзад, када им ово ни на који начин не поможе, они их послаше Аполосу да га умоле да их он избави, па ће они напустити своју заблуду. Када они саопштише то Аполосу, човек Божји похита к њима што брже могаше и, помоливши се, све их ослободи од свезаности. После тога сви они једнодушно припадоше к њему, и повероваше у Спаситеља свих и чудотворног Бога, а идола одмах спалише. Пошто их све поучи основним истинама хришћанске вере (κατηχήσας), он их присаједини Цркви. Многи од њих и досада живе у манастирима. На тај начин се свуда пронесе слава његова. И многи повероваше у Господа, тако да већ није било ниједнога незнабошца у оним крајевима.

После неког времена два села ударише једно на друго због зиратне[4]земље. Чим вест о томе допре до Светог Аполоса, он одмах похита к њима да их измири. Једна од противничких страна не пристајаше и противљаше му се, уздајући се у харамбашу једне разбојничке дружине, човека веома храброг у борби. Када Аполос виде да се он противи, рече му: „Пријатељу, ако ме послушаш, ја ћу умолити Господа свог да ти опрости грехе“. Чим овај то чу, не стаде оклевати, него одмах баци оружје и, павши пред ноге његове, постаде посредник мира, и своје присталице врати кућама. А када они,  измиривши се, отидоше, тада њихов знаменити предводник пође за Светитељем, тражећи да он испуни обећање. Блажени Аполос га одведе у најближу пустињу и саветоваше га и мољаше га да причека, говорећи да му Бог може послати опроштај. А када паде ноћ, они оба у сну видеше, како стоје на небу пред  престолом Христовим и гледају где се Анђели заједно са праведницима клањају Богу. Када се и они, павши заједно, поклонише Спаситељу, к њима би глас од Бога: „Какву заједницу има светлост са тамом? или какав удео има верни с неверником? (2. Кор. 6, 14-15). Зашто овај човекоубица, који је недостојан оваквог виђења, стоји заједно са праведником? Уосталом, иди ти, човече, поклоњен ти је овај што се касно обратио“. Пошто видеше и чуше и многобројна друга чудеса, која не може ни језик изразити ни уво чути, они се пробудише и испричаше све то онима што беху с њима. Све је необично зачудило њихово казивање о подједнаком виђењу. И пређашњи човекоубица стаде отада живети са подвижницима и, до саме смрти исправљајући себе, он се од вука преобрази у безазлено јагње. И испуни се на њему пророштво Исаије који говори: вук и јагње ће пасти заједно, и лав ће јести сламу као во(Ис. 11, 6-7). Исто тако, тамо се могло видети како се Етиопљани подвизавају заједно са монасима и многе превазилазе у добродетељима: и на њима се испуни реч Светога Писма: Етиопија ће пружити руке своје к Богу(Пс. 67, 32).

Једном незнабошци заметнуше кавгу с хришћанским сељацима око својих међа. Са обадве стране појави се мноштво наоружаних. Аполос дође к њима да их помири. Али му се предводник незнабожаца успротиви, човек суров и диваљ, упорно тврдећи: „Нећу се измирити до гроба“. Аполос му рече: „Нека се с тобом деси то што си изабрао; нико други осим тебе погинути неће. А када умреш, земља ти неће бити гробом, него ће зверови и јастреби пунити утробу своју тобом“. И ова се реч зби одмах: ни с једне ни с друге стране нико не погибе осим овога предводника; њега затрпаше у песак, и изјутра нађоше где су га јастреби и хијене растргли на комаде. Видевши такво чудо, и испуњење Аполосове речи, сви незнабошци повероваше у Христа, а Аполоса прогласише за пророка.

Пре овога Свети Аполос живљаше у пештери, у гори, са петоро братије, који беху његови први ученици; он тек што беше изашао из пустиње. Наступи Ускрс; и они, пошто обавише у пештери службу Божју, хтедоше да се мало прихвате хране што беше у њих. А у њих беше неколико сувих хлебова и нешто зелени. Аполос им рече: „Чеда, ако смо верна и истинска деца Христова, онда нека сваки од вас замоли у Бога какву жели храну.“ Али они све препустише њему, сматрајући себе недостојнима такве благодати. А када се он радосна лица помоли Богу, и сви рекоше: амин – тог часа уђоше у пештеру неки непознати људи, који рекоше да долазе из далека, и донеше све, о чему братија ни чула није, и што се не рађа у Египту, наиме – разноврсно воће: грожђе, нар, смокве и орахе, све то чему још није било време, затим меда и саћа, суд свежега млека и десет великих, чистих и топлих хлебова, — све тако нешто што се рађа у туђини. Људи који ово донесоше, чим то предадоше као послато од неког знатног и богатог човека, одмах се хитно удаљише. Пошто примише дарове, братија се прехранише тим даровима до Педесетнице; и сами се дивљаху и говораху да им је то заиста послао Бог.

Један монах замоли аву да се сместа помоли Богу за њега, да га Бог удостоји неког дара. Када се ава помоли, Бог даде овоме монаху дар смиреномудрија и кротости, тако да се сви чуђаху како он стече велику кротост. О овим чудесима аве Аполоса причали су нам Оци који су живели с њим, а то су нам посведочила и многа браћа.

Не тако давно беше настала глад у Тиваиди. Житељи градова, знајући по чувењу да су монаси, који су живели са Аполосом, често пута добијали храну на чудесан начин, отидоше к њему сви са женама и децом да траже у њега благослов и храну. Не бојећи се нимало да ће му нестати хране, он је свакоме од долазника давао онолико колико је потребно за дан. А када остадоше само још три велике котарице хлеба, и глад биваше све јача; он нареди да му донесу и те котарице, које су монаси требали тог дана да узму себи за храну, и громко, да би сва братија и народ чули, рече: „Зар рука Господња није у стању да напуни ове котарице? Ево шта говори Дух Свети: неће нестати хлеба у овим котарицама док се сви не наједу новога хлеба“. И сви који су тада одлазили тамо, тврдили су да је за све било хлеба у току четири месеца.

Слично је ава Аполос учинио са јелејем и житом, тако да преда њ иступи Сатана и рече му: „Зар си ти Илија или који други од Пророка и Апостола, те то чиниш:“ Он му одговори: „Зар свети Пророци и Апостоли који су нам ово предали да чинимо, нису били људи? Или је тада Бог био присутан, а сада се удаљио? Бог може свагда чинити то; за Њега нема ништа немогуће. Ако је дакле Бог добар, зашто си ти зао? Зар не треба да кажемо оно што видесмо: братија доношаху за трпезу пуне котарице хлеба, и пошто би се најело пет стотина браће, опет их враћаху назад пуне“.

Право је да кажемо колико бесмо запрепашћени када видесмо и друго чудо. Нас тројица од братије путовасмо к њему; његова братија познадоше нас још из далека, јер раније беху чули од Аполоса о нашем доласку к њему. И похитавши, они нам изађоше у сусрет певајући псалме (јер је у њих такав обичај према свима монасима), поклонише нам се лицем до земље, загрлише нас, и говораху међу собом: „Ево, дошла су братија, о којима нам ава пре три дана предсказа да ће нам доћи три брата из Јерусалима“. И иђаху једни испред нас, а други за нама, певајући псалме, док се не приближисмо ави Аполосу. Чувши појање, ава Аполос нам изађе у сусрет, како је то он обично чинио према свој братији. Угледавши нас, он нам се први поклони до земље и, уставши, загрли нас. Затим нас уведе и, помоливши се Богу за нас, уми нам ноге својим сопственим рукама и замоли нас да се одморимо. Тако је он поступао са братијом што је к њему долазила.

Братија који су живели с њим нису узимали храну пре но што се причесте Христовом Евхаристијом. То су они чинили у девети час[5]. После обеда, они би седели слушајући све до сумрака авине поуке о свима заповестима. После тога неки су од њих одлазили одатле у пустињу, и тамо сву ноћ читали Свето Писмо напамет; а други су остајали ту, непрестано славећи Бога песмама до изјутра. Ја сам својим очима гледао како они с вечера почињу своје појање песама и не престају до самога јутра. Многи пак од њих силазили су с горе у девети час и, примивши Евхаристију, опет се пели у гору, остајући задовољни само духовном храном све до деветог часа идућега дана. Тако су радили многи од њих у току многих дана. При свем том они су били радосни живећи у пустињи. Нико не може указати овде, на земљи, на такву и толику радост, и благодушност телесну. Међу њима нико не беше ни тужан ни потиштен. Ако би се ко и показао понекад тужан, ава Аполос би га одмах питао за узрок његове туге и откривао шта се налази сакривено у срцу свакога. „Не треба, говорио је он, да ради спасења тугују они који имају да наследе Царство Небеско. Нека тугују незнабошци, нека плачу Јевреји, нека кукају грешници, а праведници нека се радују. И када они што мисле о земаљском, налазе радости у земаљском, како да се ми, удостојени толике наде, не радујемо непрестано, када нас и Апостол подстиче да се увек радујемо, да се непрестано молимо, и да за све благодаримо (1 Сол. 5,18)“.

Уосталом, ко ће изразити благодат Аполосових речи и остале добродетељи његове, које смо прећутали због њихове прекомерне чудесности, мада смо о њима слушали од њега самог и од других? Често пута, разговарајући насамо с нама о подвижништву, он нам је говорио и о дочекивању братије: да се треба до земље клањати долазећој братији. „Јер, говорио је он, ти се клањаш не њима него Богу; видећи брата свог, ти видиш Господа Бога свог – то смо ми примили од Авраама (1. Мојс. 18). А да треба братију салетати на одмор, научили смо од Лота (1. Мојс. 19), који принуди Анђеле. Монаси треба, ако је могуће, да се сваки дан причешћују Светим Тајнама, јер ко се удаљује од Светих Тајни, удаљује се од Бога; а ко се непрестано причешћује, непрестано прима Спаситеља, јер сам Спаситељ говори: који једе моје тело и пије моју крв обитава у мени и ја у њему(Јн. 6, 56). Од користи је, дакле, монасима да се непрестано сећају спасоносног страдања, и да сваки дан буду готови припремити себе да свагда достојно примају Свете Небеске Тајне, јер се на тај начин удостојавамо опроштаја грехова. Исто тако није допуштено нарушавати свеопште постове (τὰς καθολικὰς νηστείας) без нарочите нужде, јер је Спаситељ издат у среду, а распет у петак. Стога, ко нарушава пост, тај заједно са непријатељима издаје и распиње Спаситеља. А када нам за време поста дође брат, коме је потребан отпочинак, треба му самоме понудити обед; ако пак неће, немој га приморавати. Јер сви имамо заједничко предање о посту“ (κοινὴν γὰρ ἔχομεν πάντες τὴν παράδοσιν).

Много је прекоравао оне што носе оружје и дотерују косу, јер такви људи, говорио је он, хоће да се покажу и да се допадну. Они би требали да постом изнуре своје тело, и да кришом чине добро; а ови, напротив, истичу себе пред свима. Уосталом, нашто говорити много? Све његове поуке потпуно су одговарале његовом животу; и то не може човек ни достојно испричати ни достојно описати.

Пошто је тако у току целе седмице доста пута разговарао с нама о многим стварима, он нам, испраћајући нас, рече: „Мир имајте међу собом, и на путу се не одвајајте један од другога“. А када упита братију што беху с њим, не жели ли ко да нас прати до других Отаца, они скоро сви изразише срдачну готовост да то учине. Тада Свети Аполос изабра између њих три човека, силна у речи и у животу, и који знађаху грчки, римски и египатски језик, а отпуштајући нас са њима, нареди им да нас не остављају док не видимо све Оце (само, ко би зажелео да их види све, не би то успео ни за цео свој живот). Најпосле нас благослови и отпусти овим речима: Нека вас благослови Господ од Сиона, и гледаћете добра јерусалимска у све дане живота свога(Пс. 127, 6).

Када у подне иђасмо кроз пустињу, изненада угледасмо огромну, као брвно, змију, где се вуче по песку. Кад је угледасмо, спопаде нас страшан страх. А братија, који нас праћаху, мољаху нас да се не плашимо, него да будемо спокојни и да идемо по трагу змије. „Видећете веру нашу“, говораху они, јер су хтели да је рукама убију. „Ми смо већ рукама својим убили многе змије, аспиде и рогате змије“. На њима се испунила реч Светога Писма: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сву силу непријатељску(Лк. 10, 19). Али ми, због неверја свог, а још више због страха, молисмо их да не идемо по трагу змије него правим путем. Тада један брат од њих, остави нас, и са великом смелошћу одјури за звером у пустињи. И пошто недалеко пронађе његово легало, он нам громко довикну да је змија у пештери, и позва нас да видимо шта ће се догодити, док нас друга браћа увераваху како не треба да се плашимо. Када ми са великим страхом пођосмо да видимо звера, изненада нас срете један брат и рукама нас стаде вући у свој манастир, говорећи да ми нисмо у стању поднети јарост тога звера, утолико пре што никада нисмо видели тако нешто. А за себе говораше да је често пута виђао ову животињу, и да је необично велика, и да има преко петнаест лаката[6]. Пошто нам нареди да останемо где смо, он отиде ономе брату и замоли га да напусти пештеру, јер овај није хтео да напусти пештеру док не убије змију. Ипак га он најзад умоли, и доведе га к нама; а овај нас укори за маловерје. Пошто се одморисмо код овог брата, чији манастир беше удаљен једну миљу, ми се доста окреписмо.

НАПОМЕНЕ:

[1]левитон (λεβιτῶν) = коловион (κολόβιον); дугачка (до глежња) туника, дугих рукава. Назив левитон је отуд што је то била хаљина Левита, резервисана само за богослужења (Ј. Wортлеy, Ан Интродуцтион то тхе Десерт Фатхерс). – напом. приређ.

[2] κρόμμυα= лук – напом. приређ.

[3] σχόροδα= бели лук. (кромид, грч. κρομμύδι – кроммиди, је назив за лук у јужним деловима Србије и Македонији.) – напом. приређ.

[4]плодне – напом. приређ.

[5]у три сата по подне – напом. приређ.

[6]7 м; (ύπερδεκαπέντε πήχεις– петнаест лаката) – напом. приређ.