41. Повест аве Јована о палом и покајаном
Бејаше још и други монах који живљаше дубоко у пустињи, и много се година подвизаваше у добродетељима. И догоди му се у старости да га демони страшно нападну искушењем. Подвижник је веома волео безмолвије (τὴν ἡσυχίαν), и проводећи дане у молитвама, песмама и многим созерцањима, он је имао неколико божанских виђења, нека на јави а нека у сну. Он готово беше достигао бестелесни живот: није обрађивао земљу, није се бринуо о исхрани, није међ растињем тражио потребну храну телу, није ловио ни птице, нити друге какве животиње, него испуњен уздањем у Бога, откако остави свет и пређе у пустињу, он никада није мислио како ће прехранити тело своје. Пошто је драговољно предао све забораву, он је, савршеном љубављу устремљен Богу, очекивао час када ће бити позван из овога света, а хранио се највише радошћу виђењâ и надâ. Међутим, нити тело његово ослаби од напрезања, нити душа његова беше тужна, него у неком узвишеном расположењу он имађаше чврсту навику.
Ценећи га, Бог му је у одређено време слао на трпезу хлеб на два или три дана; и он се њиме хранио. Кад год би осетио потребу за храном, он је улазио у своју пештеру, и тамо налазио храну. Пошто би узнео молитву Богу, он би се поткрепио храном, па би се затим наслађивао славословљима. Молитва и созерцање беху његово стално занимање. Тако је он напредовао из дана у дан и, предајући се садашњости, стално се приближавао благој будућности, и био скоро уверен у свој бољи удео, као да га је већ имао у рукама, што је и учинило да он умало није пао када га је затим спопало искушење.
Када он дође до такве уверености, у њега се неприметно увуче мисао, да је он виши од других, и да зна и има нешто више него други људи. При таквим мислима он се већ стаде ослањати на себе. Убрзо затим у њему се појави немарност, спочетка мала, тако да је човек не би ни сматрао немарношћу; потом се разви већи немар, да се већ и осећаше његово постојање. Подвижник већ стаде немарније устајати од сна за славословље, постаде млитавији према молитви, и његово славословље не беше онако дуго; души се прохте да се одмара, ум паде доле, и мисли почеше да блуде; а тамо у дубинама душе, немар већ постаде мио, и само пређашња навика, као неки браник, донекле задржаваше подвижника у овом његовом стремљењу, и чуваше га за неко време. И понекад, улазећи у пештеру увече после уобичајених молитава, он је налазио на трпези хлеб који му је слат од Бога, и хранио се њиме, али није изгонио из ума оне одвратне мисли, нити је помишљао да немар убија ревност, нити се трудио да зло одврати од себе. Удаљити се мало од дужности, њему је изгледала безначајна ствар. И тако, похотљива љубав, пошто овлада његовим мислима, вуцијаше га у свет. Али се ипак тада уздржа. Идући дан проведе у обичним подвизима; и после молитве и славословља уђе у пештеру и нађе постављен хлеб, али овога пута не онако марљиво спремљен и чист него прљав. Он се зачуди и ожалости, али га ипак узе и поткрепи се. Настаде трећа ноћ, и зло се утростручи. Ум његов се још брже предаваше сладострасним помислима. Његова му уобразиља тако живо престављаше сладострасне призоре, као да их он стварно доживљаваше. Али без обзира на то, он и трећег дана настави своје подвиге: мољаше се и појаше псалме, али овога пута не са чистим расположењем, него се често осврташе и луташе погледом на разне стране. Његово добро дело прекидаху разне мисли. Увече, осетивши потребу за храном, он уђе у пештеру и нађе на трпези хлеб, али као да су га мишеви или пси гризли, а ван пештере – суве мрве. Тада он стаде јецати и сузе лити, али не онолико колико је било потребно да се угуши похотљивост. Ипак, пошто поједе не онолико колико је желео, он беше готов да се одмара. Ту га помисли наједанпут стадоше нападати са свих страна, савладаше му разум, и одмах заробљеника повукоше у свет. Уставши, он пође у насељене крајеве, идући ноћу кроз пустињу. Дан свану, а он још беше далеко од насеља. Мучен жегом он сустаде, и стаде се освртати не би ли угледао неки манастир у коме би могао одахнути. И стварно, у близини угледа један манастир. Богобојажљива и благочестива братија примише га као рођеног оца: умише му лице и ноге, и по молитви одведоше га за трпезу молећи га да са љубављу прими што је дао Бог. Пошто се поткрепи, замолише га братија да им каже реч спасења, и каквим се средствима могу спасавати ђаволових замки, и како могу побеђивати нечисте мисли. Саветујући их као отац децу, он им препоручиваше да буду истрајни у трудовима, и увераваше их да ће се они брзо претворити за њих у велику насладу. И много других веома корисних ствари он им говораше о подвижништву. Пошто заврши поуку, он невољно помисли на себе, и стаде размишљати како то он друге уразумљује а сам је остао неуразумљен. И поставши свестан свога пораза, он се одмах журно поврати у пустињу, оплакујући себе и говорећи: да ми Господ није помогао, брзо би се душа моја преселила у ад (Пс. 93, 17); и умало не огрезох сав у злу; и умало ме не убише на земљи (Пс. 118, 87). И зби се на њему реч Светога Писма: Брат помаган од брата јесте као тврд град (Прич. Сол. 18, 19), и као тврђава неосвојива. Од тога доба он је целог живота јадиковао; није више добијао храну од Бога, и својим је трудом зарађивао себи хлеб. Закључавши се у пештери, и простревши врећу на поду, он је све дотле лежао на земљи и плакао, док није чуо глас Анђела који му у сну рече: „Бог прими твоје покајање и смилова се на тебе; само пази, не обмањуј себе. Доћи ће ти у посету братија коју си поучио, и донеће ти на благослов хлебове; прими их, раздели са њима, и свагда благодари Бога“.
Ово сам вам испричао, децо, да би се ви више свега упражњавали у смиреномудрију, ма како вам велики изгледали ваши подвизи. Јер је то прва заповест Спаситељева; Он говори: Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско (Мт. 5, 3). Пазите да вас помоћу неких сањарења не преваре демони. А када вам ко дође, било брат, или пријатељ, или жена, или отац, или мајка, или учитељ, или дете, или слуга, ви најпре пружите руке своје на молитву, и ако је привиђење, побећи ће од вас. Ако вас пак демони или људи прелашћују ласкајући вам и хвалећи вас, не обраћајте пажњу на њих и не надимајте се умом. И мене су често ноћу прелашћивали демони разним призрацима, те ми по сву ноћ нису давали ни да се молим, нити да се одморим; а изјутра би ми се с подсмехом клањали и говорили: „Опрости нам, ава, што смо ти сву ноћ задавали посао“. А ја сам им одговарао: Одступите од мене сви који чините безакоње (Пс. 6, 9); нећете искушати слугу Господњег.
Тако и ви, посветивши се безмолвију, вежбајте се увек у созерцању, да бисте у молитви имали чист ум (καθαρὸν νοῦν). Добар је и онај подвижник који, живећи у свету, стално се бави добрим делима, указује братољубље и гостољубље и љубав, чини милостињу, добротвори онима који му долазе, помаже болесне, чувајући себе од саблазни. То је добар, истински добар подвижник: он делом и трудом испуњује заповести, и ако се бави земаљским стварима. Бољи је од овога и већи онај созерцатељ који, узишавши од житејских ствари духовнима, оставља другима да се брину о њима, а сам, одрекавши се себе и заборавивши себе, бави се небеским стварима. Ослободивши се свега, он предстоји Богу, и никаква га друга брига не одвлачи од тога. Такав се сједињује са Богом, живи са Богом, свагда славећи Бога непрекидним славословљима.
Знам човека у пустињи, који десет година није узимао никакву земаљску храну, него му је Анђео сваког трећег дана доносио небеску храну и хранио га њоме, и то му је служило уместо јела и пића. И знам да томе човеку дођоше демони у призрацима, показујући се као анђелска војска, са огњеним колима, и многобројним копљоношама, као да прате неког цара, и рекоше му: „Човече који си све испунио, поклони ми се, и ја ћу те узнети на небо као Илију“. А монах помисли у себи: ја се свакодневно клањам своме Цару и Спаситељу, и када би ово био Он, не би то захтевао од мене. Чим он само рече у себи: ја имам свога Цара—Бога, коме се свагда клањам, а ти ниси мој цар, —одмах све ишчезе. А ово говорећи као о другом, он жељаше да сакрије своје подвиге. Оци пак који заједно живљаху са њим говораху да је он то сам видео.
Причајући нам такве и многе друге ствари у току три дана, до деветог часа[1] свакога дана, блажени Јован лечаше душе наше. Затим нас благослови и наложи нам да идемо у миру; још нам и пророштво изрече: да је данас стигла у Александрију вест о победи благочестивог цара Теодосија и поразу тиранина Евгенија, и да ће цар умрети природном смрћу. Све се тако заиста и десило.
Пошто посетисмо и многе друге Оце, дођоше братија и јавише нам да се блажени Јован упокојио на чудесан начин; био је наредио да никога не пуштају к њему у току три дана – и преклонивши колена на молитву, престави се и отиде Богу, коме нека је слава вавек. Амин.
НАПОМЕНА:
[1] до три сата после подне – напом. приређ.
