Писмо епископа Паладија велможи Лавсу
Похваљујем твоју жељу. Заиста заслужујеш да своје писмо почнем са похвалом: јер док сви јуре за сујетним стварима, од којих немају никакве користи, ти скупљаш књиге и желиш да се учиш. Једино Богу свесвега није потребно учити се, јер је Он самобитан, и није било другога пре Њега; а свима осталим бићима потребно је учење, пошто су створена и саздана. Први анђелски чинови имају за учитеља свевишњу Тројицу; други се уче од првих, а трећи – од других, и тако редом до последњих. Они који су савршенији у знању и добродетељи уче оне који су несавршенији у знању. Они дакле који мисле да им нису потребни учитељи, пате од болести незнања, које је мајка гордости, стога се не покоравају онима који их с љубављу уче. Таквим људима на путу пропасти претходе демони који су због гордости отпали од небеског живота, и лете по ваздуху, јер су и они одбацили небеске учитеље. Али, учење се не састоји у речима и слоговима – такво учење понекад имају и најгори људи – него у добрим особинама карактера: добродушности, неустрашивости, храбрости, негневљивости и смелости, која и речи рађа као пламен огњени. Када не би било тако, велики Учитељ не би рекао ученицима својим: научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем(Мт. 11, 19). Он је своје апостоле учио не китњастом речитошћу него благом нарави, и никога није изобличавао осим оних који мрзе учење и учитеље. Стога душа која се подвизава по Христу, треба или сама да поуздано изучи оно што не зна, или да друге јасно учи ономе што је научила. Ако пак она не чини ни једно ни друго, онда пати од лудила. Јер засићеност учењем и презирање учења, за којим увек чезне душа богољубива – почетак је отпадништва. Буди здраво; а што је најглавније, нека ти Бог подари познање Христово.
