18. О ави Натанаилу
Међу старим светим монасима бејаше један изванредни подвижник Христов, по имену Натанаил. Ја га нисам затекао у животу; био је преминуо петнаест година пре мога доласка на Гору[1]. Но сретајући се са саподвижницима и савременицима овога Светитеља, ја сам радо распитивао за добродетељни живот овога човека. Они ми показаше и ћелију његову, у којој већ нико не живи зато што је близу насељеног места. Блажени Натанаил је беше подигао на том месту када отшелници беху ретки. Они ми испричаше о његовом подвижнишву ову особеност: он је са изванредном истрајношћу боравио у својој ћелији, да не би никада одступио од свога циља. Ђаво, који све обмањује и саблажњава, саблазни у почетку и њега опседнувши га унинијем, и натера га да промени ћелију. Јер Светитељу прва ћелија изгледаше чамотињска. Он је напусти и сагради себи другу, ближе селу. Пошто доврши ћелију и настани се у њој, после три или четири месеца јави му се ноћу ђаво држећи воловски бич као џелат, а имађаше изглед одрпаног војника, и стаде бичем фијукати. Наљутивши се на њега, блажени Натанаил му рече: „Ко си ти, да тако што чиниш у моме обиталишту?“ А ђаво одговори: „Ја сам онај што те је извукао из прве ћелије; и сада дођох да те истерам и из ове“. Када блажени Натанаил сазнаде да је био преварен, врати се одмах под свој пређашњи кров, и у току тридесет и седам година ни једанпут не прекорачи праг, противећи се ђаволу, који му је показивао необичне ствари, које је немогуће испричати, само да би га приморао да изађе из ћелије. Између осталога добромрзац употреби и ово лукавство, да би подвижника одвратио од његовог правила.
Седам светих епископа посетише једном Светог Натанаила, или по промислу Божјем или по дејству кушача, те он умало не наруши свој обет. Када се епископи на крају посете помолише, и после молитве изађоше, подвижник их не испрати ни један корак, да не би уступио добромрзцу. Тада ђакони ових епископа рекоше Светитељу: „Ти, ава, гордо поступаш што не испраћаш епископе“. А он им рече: „Ја господу моју епископе уважавам, и сав клир ценим, а ја грешник међу свима људима сам — трице. Али по своме обету, ја сам умро за све то и за сав живот. Јер ја имам прикривени циљ који Господ зна, Господ који зна тајне срца мог, због чега ја не испратих епископе“.
Пошто претрпе неуспех у овом покушају, ђаво узе други облик на себе. На девет месеца пре Натанаиловог представљења, он се појави у облику десетогодишњег дечака који тобож тера магарца, натовареног котарицом хлеба. И пошто касно у ноћи дође близу подвижникове ћелије, он учини те изгледаше као да магарац паде, и дечко повика: „Ава Натанаиле, смилуј се на мене и пружи ми руку!“ А он, чувши глас тобожњег дечака, отвори врата на ћелији и, стојећи унутра, рече: „Ко си ти, и шта желиш да ти учиним?“ Одговори ђаво: „Ја сам послушник тог и тог монаха, и носим хлеб. У познатог теби тог и тог брата је вечера љубави (ἀγάπη), и сутра, рано у суботу, биће потребне просфоре. Молим те, не остави ме, да ме хијене не би растргле“. Јер у тим местима има много хијена. Блажени Натанаил стајаше у недоумици; саучешће се силно распламте у њему, срце му се узбуди милосрђем и, размишљајући шта да чини, говораше у себи: „Ја морам или нарушити заповест (о љубави према ближњем), или одступити од свога правила (о неизлажењу из ћелије)“. Најзад, промисливши благочестиво о томе, он рече себи: „Боље је да не нарушим своје правило које толико година држим, да бих посрамио и победио ђавола“. Затим, помоливши се Господу, подвижник рече тобожњем дечаку: „Слушај дечко, или ма ко ти био, ја верујем и служим Ономе који господари над целокупном твари. Ако је теби стварно потребна помоћ, послаће ти је Бог мој, и нити ће ти хијене, нити ишта друго, нашкодити; а ако си ти – искушење, и то ће ми сада открити Бог мој“. И затворивши врата, подвижник отиде у дубину ћелије. А ђаво, посрамљен и овим поразом својим, претвори се у вихор, и ишчезе са шумом, сличан шуму који стварају дивљи магарци када беже.
Такво бејаше војевање блаженог Натанаила; такве његове подвижничке добродетељи, и непобедива борба његова са противником; такав његов живот, и крај његовог славног живота.
НАПОМЕНА:
[1]Пошто је еп. Паладије прешао у Нитрију 390. г. значи да је Натанаило умро 375. г. – напом. Д. Станилое.
