30. О Птоломеју
Опет један други подвижник, по имену Птоломеј, живљаше тако узвишеним добродетељним животом, да је то тешко, или боље рећи – немогуће описати. У почетку он живљаше иза Скита, у месту званом Климакс (Лествица). У том месту није могао живети ниједан монах, пошто је бунар са водом био удаљен осамнаест миља. Тамо је одлазио Птоломеј и у великим крчазима доносио себи воду. А у месецу децембру и јануару он се задовољавао росом коју је са камења скупљао у своје крчаге (јер у те месеце тамо пада силна роса). Тако је живео ту петнаест година. За све то време он се скоро ни с ким није сретао. И тако лишен духовне поуке и општења са Светим Оцима, и користи која од тога произлази, а лишен и постојаног причешћивања Тајнама Христовим, он толико одлута од правога пута да, слично неким безбожницима, и овај јадник стаде тврдити да све у свету бива само од себе (αὐτοματισμὸν), јер њиме управљаше демон заблуде. Овај враг подметну му да говори ову новину: да дела немају никаквог значаја, него се све у свету просто дешава само од себе, случајно (τὰ πάντα ἐκ τοῦ τὸν κόσμον αὐτομάτως φέρεσθαι). Затим се непријатељ живота људског увуче сав у душу његову и нашаптаваше му ово: Пошто је то тако, зашто онда изнураваш себе? Шта ће ти то користити, Птоломеје, када не постоји награда? А и када би постојао неки наградитељ, зар би те он могао достојно наградити за такве подвиге? И какав је то суд којим Свето Писмо прети, када се све збива без промисла (ἀπρονοήτων ὑπαρχόντων ἁπάντων)?
Ова сатанска нашаптавања смрвише кукавног Птоломеја тако да он потпуно изгуби памет, и до сада, причају, скита он по Египту, сав предан чревоугодију и пијанству; ни с ким не разговара него као глувонем тумара по тргу, пружајући хришћанима жалостан и тужан призор, а служећи за шегу онима који не знају наш живот. И ова неизлечива несрећа постиже јадног Птоломеја због његове бесмислене гордости: обманут демоном, он је мислио да зна више од свију Светих Отаца. Надувен на такав начин он, непријатељ самоме себи, потону у овај бездан погибли, те никада не разговараше ни са једним од Светих Отаца, тих мудрих крманоша, нити посвећиваше пажњу њиховом духовном учењу, него немајући крманоша, а захваћен мрачном буром, он потону на последње дно смрти. Или, он се може упоредити са дивним дрветом које се, покривено лишћем и родом, за трен ока лиши свега тога, и осуши. Тако би и с њим, по речима Светога Писма: имже нѣсть увравленія, падаютъ аки листвіе[1] (Прич. Сол. 11, 14).
НАПОМЕНА:
[1] који немају вођства, падају као лишће. – напом. приређ.
