72. О Евагрију
Било би неправо прећутати дела славнога ђакона Христовог Евагрија[1], човека апостолског живота; напротив, потребно је записати их ради поуке читаоцима и ради славе доброте Спаситеља нашег. Са излагањем ћу почети од почетка: како је он ступио у монаштво, и како је, пошто се достојно свога обета подвизавао, преминуо у својој педесет четвртој години у пустињи, по речима Светога Писма: Он се усаврши за кратко време, и испуни многе године, јер душа његова беше угодна Богу (Прем. Сол. 4, 13-14).
Он бејаше родом из Понта, из града Ибора, син презвитера; и свети Василије[2], епископ кесаријски, произведе га за чтеца цркве Аргонске. После представљења Светога епископа Василија, Свети Григорије[3], епископ Ниски, брат епископа Василија, човек апостолске славе, врло мудар, врло бестрастан, и високо образован човек, уочивши способност Евагријеву, рукоположи га за ђакона. Када дође отуда на велики Сабор цариградски[4], Свети епископ Григорије[5] остави ђакона Евагрија у блаженог епископа Нектарија[6], као највештијег у оповргавању свих јереси. И он се стаде славити у великом граду, са младићским жаром сузбијајући проповедима сваку јерес. Догоди се да он, кога је цео град поштовао због његове изванредне чесности, би рањен страсном љубављу према једној жени – како нам сам он причаше касније, пошто се беше ослободио тoга искушења. Жена пак са своје стране заволе њега; а беше она из врло знамените куће. Бојећи се Бога и стидећи се своје савести, и престављајући себи срамоту нечасног дела и злурадост јеретика, Евагрије мољаше и преклињаше Бога да спречи намеру женину, која, распаљена похотом, махнито жељаше да га увуче у грех. И мада је желео да се удаљи од ње, он није могао, јер су га везивале њене дражи.
Ускоро после молитве, којом је успео да одврати себе од извршења греха, стаде преда њ у виђењу Анђео, који имаше изглед трибуновог војника, и шчепавши га, он као да га одведе у судницу, баци у тамницу, и жељезним ланцима свеза му и врат и руке. И они који, тобож, долажаху к њему, не говораху му зашто је са њим тако поступљено. Сам пак он, мучен савешћу мишљаше да то трпи због горе поменуте ствари, и још му се чињаше да га је муж оне жене доставио судији. Он беше на страшним мукама док се над другима вршило ислеђење и док су их мучили за такав преступ. После тако великог страха и безмерне муке, Анђео, који га је толико уплашио виђењем, узе на себе обличје искреног пријатеља који му долази у посету. Изгледаше да је веома поражен и ожалошћен што се његов искрени пријатељ налази у тако срамним оковима, везан између четрдесет осуђеника, и рече му: „Господине ђаконе, зашто си тако срамно затворен са четрдесет осуђеника?“ „Ваистину не знам“, одговори он, „али слутим да ме је један трибун, рањен безумном љубомором, опањкао. И можда је новцем поткупио судију, да би ме подвргао најтежој казни“. Тада му пријатељ рече: „Хоћеш ли да послушаш савет свога пријатеља? За тебе није корисно да останеш у овом граду“. Евагрије му одговори: „Ако ме Бог ослободи ове напасти, и ти ме после тога будеш видео у Цариграду, знај да с правом трпим ову казну и да заслужујем још већу“. Пријатељ му рече: „Ако је тако, ја ћу донети Еванђеље, и ти се закуни на њему да ћеш отићи из овога града и старати се о души својој, па ћу те ја избавити од ове напасти“. Евагрије му одговори: „Молим те, заклећу ти се како хоћеш, само ме избави од ове мрачне облачине“. Тада овај донесе Еванђеље, и затражи заклетву. И Евагрије се закле на Еванђељу: „Ја нећу остати овде, осим један дан колико ми треба да на брод пренесем своје ствари“. Пошто се закле, он дође к себи из мучне екстазе која га ноћу беше снашла; и уставши размишљаше: „Мада сам се заклео у екстази, ипак је то заклетва“. И пошто пренесе на брод све што је имао, он отпутова у Јерусалим, и тамо би примљен од блажене Меланије Римљанке.
После неког времена ђаво опет осурови његово срце, као некад Фараоново, и, пошто беше млад и бујан, поново га спопаде сумња и поколеба се душом. Он онда и тамо опет промени своју одећу, и дохвати га вртоглавица сујете. Али Бог који све нас чува од пропасти, посла на Евагрија овде другу беду: грозницу; и шестомесечна тешка болест изнури његово тело које му сметаше да буде добродетељан. А када лекари беху у великој неприлици и не могаху пронаћи лек, блажена Меланија рече: „Не свиђа ми се, синко, твоја дуга болест. Реци ми дакле, шта ти је на души, јер ово није твоја стварна болест“. Он јој онда признаде све што му се десило у Цариграду. Блажена му рече: „Дај ми пред Богом реч, да ћеш се решити да живиш монашким животом, и ја, мада сам грешница, помолићу се Господу да ти да време да се поправиш и да ти продужи живот“. Он пристаде. И пошто се она помоли Богу, он оздраве за неколико дана. И када устаде, он доби од ње саме монашку одећу, и отиде у Нитријску гору, која се налази у Египту. У њој проживе две године, а треће удаљи се у пустињу.
Четрнаест година проживе Евагрије у такозваним Ћелијама; јео је по литру хлеба на дан, и по секстарију зејтина на три месеца, иако је то био човек, одрастао у раскоши и уживању. Он сачини сто молитава; и записиваше у току години само цену онога што је појео (а писао је дивно и брзо). У току петнаест година очистивши ум, он би удостојен дара знања, и мудрости, и разликовања духова. Он је саставио три свештене књиге за монахе: Оповржења (Антиритикон); и изложио у њима средства за борбу против демона. Понекад је на њега силно нападао демон блуда, као што нам је сам причао, и тада би он по читаву ноћ стајао го у бунару, за време зиме, тако да му се тело слеђивало. У друго опет време узнемиравао га је дух богохулства, и тада он четрдесет дана није улазио под кров, тако да се на телу његовом, као код дивљих животиња, начичкаше крпељи. Једном му се јавише дању три демона, у облику клирика, да би спорили с њим о вери: један назва себе аријанцем[7], други – евномијанцем[8], трећи – аполинаристом[9]. Али их он брзо победи духовном мудрошћу. Опет једнога дана, када би изгубљен кључ од цркве, Евагрије, осенивши крсним знаком браву и призвавши име Христово, гурну врата руком и отвори их. Он је толико пута био бијен од демона, и толико је искушења поднео од разноврсних демона, да је тешко набројати их. Једноме од својих ученика он предсказа све што ће му се десити кроз осамнаест година, и то претсказа у виђењу.
Овај блажени човек говораше: „Откако сам дошао у пустињу, ја нисам окусио салату, ни зелени, нити икакво друго свеже поврће, нити воће, нити грожђе, ни месо, ни хлеб, ни вино, нити ишта што се на ватри спрема, осим неких дивљих трава и нешто воде; нити сам се купао“.
Касније, пошто тако проживе шеснаест година не употребљавајући кувану храну, када његово ослабело тело и његов покварени стомак осетише потребу за куваном храном, он стаде јести хлеб; али ипак и у току последње две године он није јео кувано поврће, осим пиринча или сочива. Тако овај блажени истроши тело и оживотвори душу своју Духом Светим, и причести се у цркви на Богојављење. Овај сјајни јунак Христов говораше нам пред смрт: „Ево већ три године како ме не узнемирава телесна похота“.
Када је после тако добродетељног живота, после толиких подвижничких бескрајних напора и неуморних трудова и непрестаног стражења у молитви, добромрзац и покварени демон толико нападао на овога праведника, онда колико тек морају да пате од гадног демона или од свог сопственог нехата људи немарни!
Када овога светитеља известише о смрти његовог оца, он рече ономе што му ту вест донесе: „Престани говорити хулу, јер је мој отац бесмртан“. Довде је узвишени живот славнога Евагрија, испуњен добродетељним подвизима.
НАПОМЕНЕ:
[1] Евагрије (345-399.) је уживао велики ауторитет са својим духовним списима, пре него што га је Пети Васељенски сабор, 553. године, осудио као оригенисту. Неки његови списи – осим учења о преегзистенцији душе и апокатастаси – и касније су цењени и коришћени (видети Добротољубље т. 1) – напом. Д. Станилое.
[2] Свети Василије Велики (330-379.), велики учитељ Цркве – напом. приређ.
[3] Свети Григорије Ниски (335-395.) – напом. приређ.
[4] Други Васељенски Сабор, завршен под Св. Нектаријем, 381 г. у Цариграду – напом. приређ.
[5] Свети Григорије Богослов (Назијанзин) (330-390.). У току Другог Васељенског Сабора, после неких интрига, захвали се на катедри Цариградској и на председништву Сабора, и оде у родни крај – по Патрологији 2, еп. А. Јевтића
[6] Свети Нектарије Архепископ Цариградски (†397.) По одласку Св. Григорија, изабран је за Цариградског Епископа и преузео да председава Другим Васељенским Сабором 381 г. у Цариграду – по Патрол. 2, еп. А. Јевтића Јевтића
[7] аријанство – јерес Аријева (†336.), који учаше да Христос, Син Божји, није исте суштине са Богом Оцем већ је створен пре свих створења. Тиме је одрицао Божанство Христово па тиме и Св. Тројицу. Осуђено на Првом (325.) и Другом (381.) Васељенском Сабору – из Догматике 1, о. Јустина Поповића.
[8] евномизам – антитринитарно јеретичко учење Евномија Кизичког (†393.), које је крајње аријанство, а по коме је Бог суштином нерођен и прост па тиме потпуно разумљив и схватљив. Све што је рођено је друге суштине. Син, пошто је створен, Оцу је сличан само по моралу али не и по бићу. Он је прво биће до Бога док су сва друга створења, па и Дух Свети, дело Сина. – из Догматике ,1 о. Јустина Поповића.
[9] Аполинаризам – христолошка јерес Аполинарија Лаодикијског Млађег (†390.), по којој Христос није човек, ни Богочовек, већ само Бог који се оваплотио, тј. отеловио, али не и сасвим очовечио (нема двеју природа у Христу). У Христу је уместо ума људског и самосвести, заузео Бог Логос – из Догматике 1, о. Јустина Поповића
