49. О ави Коприју презвитеру
Један презвитер, по имену Коприје, недалеко одатле имађаше манастир у пустињи. То беше свети човек, деведесетих година, и беше игуман над педесеторо братије. И он твораше врло много чудеса: исцељиваше од болести, чињаше многа исцељења, изгоњаше демоне; а и на наше очи сатвори многа чудеса. Видевши нас и помоливши се за нас, он нам уми ноге, и питаше нас шта се ради у свету. Али ми га молисмо да нам боље он исприча о добродетељима свога живота, и како му Бог подари дарове, и на који начин он стече ову благодат. Он нам без икакве гордости стаде причати о своме животу и о животу својих великих претходника, од којих су га многи превазилазили, чијем животу он подражаваше. „Децо“, говораше он, „нема ничег необичног у мојим делима у сравњењу са подвизима наших Отаца“.
Међутим, док нам презвитер још причаше о томе, један од наше браће који није веровао његовим речима, задрема, и виде у његовим рукама дивну књигу, златним словима исписану, и једног седог човека који му приђе и са претњом рече: „Што ти не слушаш читање него дремаш?“ Преплашени брат исприча на латинском шта чу и шта виде. Још док нам брат ово казиваше, дође један сељак са котарицом пуном песка, и причека да брат заврши своје казивање. Ми упитасмо презвитера: „Шта хоће овај сељак са песком?“ Ава одговори: „Децо, не би требало да се хвалимо пред вама, нити да вам причамо о славним делима Отаца да се не бисмо, погордивши се умом, лишили награде. Али пошто сте ви, дошавши из далека, показали толику ревност и жеђ за духовном користи ја вас нећу лишити поуке, него ћу вам у присуству братије испричати шта је Бог урадио преко нас.
Суседна нам област бејаше неродна, и сељаци који су је држали, посејавши жито, једва су два пута више жели од посејанога. Јер црв који се појављивао у класу, сатирао је сву жетву. Земљоделци које смо ми научили и превели у хришћанство, молише нас да се помолимо за жетву. Ја им рекох: „Ако имате веру у Бога, вама ће и овај пустињски песак доносити рода“. А они тог часа напунише своја недра овим песком по коме ми сад газимо, и донеше нам га са молбом да га благословимо. Пошто се ја помолих да им буде по вери њиховој, они га заједно са житом расејаше по својим пољима, и гле, њихова земља постаде плоднија од сваке области у Египту. Тако, навикнути да то чине, они нам сваке године долазе са пређашњом молбом“.
„Још једно велико чудо“, настави ава, „Бог је благоволео да учини преко мене у присуству многих. Када једном приликом отидох у град, сретох тамо једног манихејца[1]који обмањиваше народ. Пошто га пред народом не могох убедити, ја се обратих гомили и рекох: наложите на тргу ватру, и ми ћемо обојица ући у њу; ко од нас остане неповређен од ватре, тога је вера добра. То би учињено: народ журно наложи ватру и заједно са мном повуче у њу манихејца. Али манихејац рече: Нек сваки од нас засебно уђе у ватру; и ти си дужан да први уђеш пошто си то ти предложио. – Када ја, осенивши себе именом Христовим, уђох у ватру, ватра се растави на две стране и нимало ме не повреди, и ако остадох у њој по сата. Видећи чудо народ стаде викати и терати манихејца да уђе у ватру, али он преплашен, не хтеде. Тада га народ дохвати и угура у ватру; и пошто га ватра опали свега, истераше га са грдњом из града, при чему народ викаше: Обмањивача спалите жива! А мене народ узе на руке и, хвалећи Бога, однесе у цркву.
Једном приликом, када пролажах поред незнабожачког храма, неки незнабошци приношаху жртве својим идолима. Ја им рекох: Зашто ви, разумна бића, приносите жртве неразумним стварима? Тиме ви постајете неразумнији од њих. И пошто моје речи беху тачне, они тог часа пођоше за мном и повероваше у Спаситеља.
Једно време ја сам у оближњем пољу имао градину ради братије која нас је посећивала; обрађивао ју је један сиромашак. Једном се увуче тамо један незнабожац да украде поврћа. Пошто украде, он отиде својој кући, али га не могаше за три дана скувати, јер оно остаде у котлу онакво какво је било узето, пошто се вода никако не хтеде загрејати. Тада тај човек, дошавши себи, узе поврће и донесе нам га, молећи нас да му опростимо грех, и изјављујући да ће постати хришћанин. Тако и би. У то баш време дођоше нам братија са стране, те за њих беше као наручено поврће што нам га он донесе. Пошто једосмо од тог поврћа, ми захвалисмо Богу на двострукој радости, тј. на спасењу човека и на нахрањењу братије“.
НАПОМЕНА:
[1]Манихејство – јерес; покушај да се хришћанство (са знатним примесама гностицизма) споји са начелима персијске Зороастрове вере. У манихеству постоји дуализам: манихејски Бог који је творац свега доброг и духовног, а симболизује га светлост, и манихејски Сотона, творац свега материјалног и заводљивог. Било је раширено у 4. и 5. веку. Оснивач манихејства, Манес, био је Персијанац. Из њега се касније развило богумилство – напом. приређ.
