58. О мученицима: Аполонију и Филимону
Бејаше у Тиваиди монах, по имену Аполоније. Он показа врло много чудеса свога узвишеног живота, и би удостојен ђаконства. Пошто у свима добродетељима он беше превазишао људе који се прославише у време гоњења, он је храбрио исповеднике Христове, и многе учинио Мученицима, док најзад и сам не би ухваћен и бачен у тамницу. Ту су му долазили најбезобзирнији незнабошци и говорили му највеће погрде и богохулства.
Међу њима се налажаше један музикант[1], човек чувен по својим злоделима. Он приђе Аполонију и стаде га вређати, називајући га безбожником, насртљивцем, варалицом; говораше да га сви људи мрзе, и да он треба што пре да умре. Аполоније му рече: „Нека се Господ смилује на те, човече, и нека ти не упише у грех то што си рекао“. Када то чу музикант, чије име беше Филимон, би поражен до дна душе речима Аполонијевим. И он одмах похита суду, стаде пред судију и рече му у присуству народа: „Неправду чиниш, судијо, мучећи богољубиве и невине људе. Јер хришћани ништа рђаво не чине и не говоре, него и непријатеље своје благосиљају“. Слушајући га, судија најпре помисли да се он претвара и шали; али кад овај настави, судија му рече: „Ти си полудео, човече, и лишио си се ума“. „Нисам полудео, неправедни судијо“, рече Филимон, „ја сам хришћанин“. Тада судија, заједно са народом, покуша да га разним ласкама придобије, али видећи да је несавитљив, подврже га разноврсним мукама.
Судија, који је наредио да се ухвати Аполоније и вређа на све могуће начине, нареди да га бију као варалицу. А Аполоније му рече: „Ја бих желео, судијо, да и ти и сви овде присутни следују мени у мојој заблуди“. Кад он ово рече, судија нареди да њега и Филимона баце у ватру на очиглед свега народа. Када обојица беху у пламену, и судија беше присутан, блажени Аполоније завапи к Богу, да чује сав народ и судија: „Не дај, Господе, зверовима душе оних који те исповедају(Пс. 73, 19), него нам јавно покажи себе“. И гле, спусти се светао облак, пун росе, покри двојицу мученика, и ватру угаси. Запањени народ и судија повикаше: „Један је Бог хришћански!“ Али неки пакостан човек извести о овоме градоначелника Александрије. Овај изабра грубе и сурове чиновнике и стражаре, и посла их да везане доведу судију и Филимона. Са њима поведоше Аполонија и неке друге исповеднике. За време пута сиђе благодат на Аполонија, и он поче поучавати војнике. А када се они разнежише – повероваше у Спаситеља, и сви се једнодушно јавише на суду као сужњи. Посматрајући их и видећи непоколебљивост вере њихове, градоначелник нареди да их све баце у дубину морску. То би за њих символ крштења. Сродници њихови, нашавши тела њихова избачена на обалу, спремише свима једну гробницу, где многа чудеса бивају.
Таква благодат бејаше у Аполонију, да што год замоли од Господа, одмах добије; толико га Спаситељ почитоваше. И ми видесмо њега и друге који с њим пострадаше, и молисмо се за време њиховог страдања; а после, поклонивши се Богу, целивасмо и тела њихова у Тиваиди.
НАПОМЕНА:
[1] χοραύλης άνὴρ– напом. приређ.
