5. О Александри
Причао ми је писац Дидим о једној служавки, по имену Александри. Пошто напусти град, она се затвори у једној гробници; и што јој бејаше потребно за живот добијаше кроз један отвор; и не виде ни мушког ни женског лица за неких десет година. Десете године се ова блажена упокоји, припремивши себе за укоп. Жена која јој је одлазила, када по обичају дође, не доби од ње одговора; и извести нас о томе. Ми отидосмо тамо, обисмо врата гробнице, и ушавши нађосмо је упокојену.
О њој нам казиваше триблажена Меланија Римљанка (о којој ћу говорити касније): „Ја никада не могох видети ову блажену лице у лице, него стојећи крај отвора ја је мољах да ми каже разлог због кога је напустила град и затворила се у гробници. Она ми одговори кроз отвор: „Један човек лудоваше за мном, и да га не бих ожалостила или озлоједила, ја се радије реших да себе живу затворим у овој гробници, него ли да саблазним душу, саздану по лику Божјем“. А када јој рекох: како ти, слушкињо Христова, подносиш да никога никада не видиш, него сама војујеш против унинија и помисли? она ми одговори: „Од ранога јутра до деветог часа[1]ја проводим у молитви, и неко време предем лан; у току осталих часова размишљам о вери Светих Отаца и Патријараха, и о подвизима блажених Апостола, Пророка и Мученика. Када пак наступи вече, ја најпре принесем славословље Господу моме, па поједем парче хлеба, а васцелу ноћ проводим у молитви, очекујући свој крај када ћу се са благом надом ослободити овога света и јавити се лицу Христову“.
Нећу пропустити у своме казивању ни оне што су, имајући изглед побожности, живели у охолости, да бих могао хвалити оне који су се усавршили у добротељи, и да бих учврстио у предострожности своје читаоце.
НАПОМЕНА:
[1]три сата по подне. – напом. приређ.
