ПРЕДГОВОР ПРЕВОДИОЦА
Писац Лавсаика Паладије, епископ Еленопољски, родио се у Галатији 363. или 364. године. Око 386. ступио је у монаштво, и озбиљно се одао монашким подвизима. Али жељан светог, еванђелског искуства, он 388. године одлази у Египат да својим очима види тамошње свете и христочежњиве подвижнике. Око 390. год. он прелази у Нитрију, а годину дана касније – у пустињу, познату под именом: Ћелија. Ту је провео девет година, најпре са Светим Макаријем, а затим са Евагријем. Од тешких подвига здравље му се озбиљно поремети, и он отиде у Палестину где је поднебље прохладније. Године 400. он би хиротонисан за епископа Еленополиса, у Витинији. Убрзо се умеша у велике спорове око Светога Јована Златоуста, стојећи одлучно на страни овог великог Светитеља и Учитеља васељене. Године 405. он оде у Рим да брани Светог Златоуста од клеветничких напада. Одани приврженик Светога Златоуста, и у многоме његов ученик, он би прогнан и сам 406. године. У прогонству је провео до 412. године, живећи у Сијени и Тиваиди, где је упознао многе чувене подвижнике. Године 412. или 413. би враћен на епископски престо. Умро је, вероватно, око 425. године.
Своје дело Лавсаик написао је 419-420. У њему је укратко описао животе и дела светих подвижника и подвижница, које је сам лично видео на својим путовањима и за време свога бављења и живљења по пустињама, или о којима је слушао од очевидаца. Лавсаик је књига оствареног Еванђеља. Ту се Еванђеље појављује као свакодневни живот и свакодневна пракса, свети живот и света пракса. Еванђеље преведено у живот, у праксу, у искуство, ето – то је Лавсаик. Ретко се где као у Лавсаику тако неодољиво осећа, да је Спасово Еванђеље у свакој својој речи – живот, и истина, и пут, и то – вечни Живот, вечна Истина, вечни Пут. Отуда је Лавсаик – приручник, требник прагматике еванђелске, уџбеник основних правила и метода светог, еванђелског, подвижничког, а то ће рећи: правог хришћанског живота.
Епископ Паладије написао је Лавсаик по жељи царског доглавника Лавса, који је био коморник на двору византијског цара[1]. Отуда је и књига добила назив: Лавсаик (λαυσαϊκόν).
Говорећи укратко у својој Црквеној историји о египатским Оцима, историчар петога века Сократ упућује на Паладијев Лавсаик оне који желе да се подробније упознаду са њима и њиховим животом, и вели: „Ко жели да зна, како су Оци египатских пустиња живели, шта су радили, шта говорили корисног по слушаоце, како су им се и звери покоравале – постоји нарочита књига, коју је саставио монах Паладије, ученик Евагријев. У тој књизи он је пружио подробне податке о њима; споменуо је и жене, сличне по своме животу оним људима о којима смо горе говорили“ (Eccles. histor. lib. IV, сар. 23).
Од колике је животне важности Лавсаик за православне хришћане показује и то што је Црква још у дубокој старини прописала у своме Типику (Уставу) да се Лавсаик чита на јутрењама Великога поста у све дане, осим суботе и недеље[2].
Превод сам извршио према грчком тексту Лавсаика, који се налази у 34. тому Мињовог издања Патрологије (Historia Lausiaca, P. gr. t. 34, col. 995-1260.) и према тексту јерусалимског рукописа Лавсаика из шеснаестог века, који је издат у Јерусалиму 1914. године од стране монаха Августина, јорданита[3].
Лавсаик сам превео с благословом Њ. П. Епископа Охридско-Битољског Господина Николаја.
Пред Божић 1933. год.
у Битољу
Јеромонах Јустин,
професор Богословије
НАПОМЕНЕ:
[1] Цар Теодосије I (Велики), од 379. до 392. цар на Истоку, а од 392. до 395. цар читавог Римског царства. Едиктом 380. г. прогласио је Хришћанство за једину званичну религију у Римском царству. – напом. приређ.
[2] У Типику, у Послѣдованіе свяатыя М-цы стоји: По Г-й катисмѣ – чтеніе въ Лавсаицѣ (= εἶτα ᾽Ανάγνωσις εἰς τὸ λαυσαϊκόν); по Г-й пѣсни-чтеніе въ Лавсаицѣ.
[3] Παλλαδίυ ᾽Επισκόπου ᾽Ελενουπόλεως, ῾Η πρὸς Λαῦσον ἱςτορία, ἤτοι ΛΑΥΣΑ-Ι-ΚΟΝ, ἐξ ῾Ιεροσολυμιτικοῦ χειρογράφου ΙΣΤ΄ αἰώνος, ᾽Εκδίδονται ὑπὸ, Αὐγουστίνου μονάχου ᾽Ιορδανίτου, ᾽Εν ῾Ιεροσαλύμοις 1914.
