4. О Дидиму
У цркви александријској било је тада много светих људи и жена, усавршених и достојних да наследе земљу кротких. Међу њих спада и блажени писац, Дидим слепи. Ја сам га видео четири пута, посећујући га у размацима у току десет година. Када је преминуо, било му је осамдесет и пет година. Ослепио је, како ми је сам причао, у својој четвртој години; писмености се није учио, нити је ишао у школу, јер је имао природног учитеља: своју сопствену савест, веома развијену. Он је украсио себе таквом благодаћу духовног знања, да се на њему, као што је речено, испунило написано: Господ чини слепце мудрим(Пс. 145, 8). Он је од речи до речи знао Стари и Нови Завет, а догмате је изучавао тако марљиво, и њихово учење излагао тако танано и темељно, да је све старе превазишао знањем.
Једном када он покуша да ме убеди да извршим молитву у његовом дому, и ја не хтедох, он ми исприча ово: „У ову ћелију је три пута улазио блажени Антоније да ме посети, и када сам му ја предлагао да изврши молитву, он је одмах преклањао колена у овој ћелији, не чекајући да ја понављам свој предлог, и тако ме делом учио послушању. Тако и ти, ако желиш да идеш трагом његовог живота, пошто си монах и живиш у туђини ради стицања добродетељи – одбаци свако частољубље“.
Он ми је причао још и ово: „Када сам једнога дана размишљао о животу кукавног цара Јулијана[1], као гонитеља, мени је било тако тешко од тих мисли, да ништа окусио нисам до позног вечера. И док сам седео на клупици, ја задремах, и видех у екстази јахаче где јуре на белим коњима и вичу: „кажите Дидиму, данас у седми час[2]издахну Јулијан; устани дакле и једи, и извести о томе епископа Атанасија, да би и он то знао“. И ја забележих, рече Дидим, час и дан, недељу и месец – и показа се као тачно“.
НАПОМЕНЕ:
[1]Јулијан, римски цар од 361. до 363. г. По ступању на престо одрекао се хришћанства, и покушао је да обнови римско паганство. Велики гонитељ и истребитељ хришћана. Погинуо 363. г. у рату против Персијанаца. – напом. приређ.
[2]један сат по подне – напом. приређ.
