129. Повест Иполита, апостолског знанца
У другој књизи, са натписом Иполита[1], апостолског знанца, ја нађох ову повест. У Коринту живљаше једна, веома високог рода и врло лепа, девојка која се подвизавала у добродетељном животу. За време гоњења оклеветаше је код тадашњег судије – незнабошца, као да се она рђаво изражавала и о временима, и о царевима, и о идолима. Они што трговаху развратом, хваљаху још и њену лепоту женољубивом и безбожном судији, и он оберучке прихвати клевету својим скотским ушима и похотљивим помислима. А када доведоше девојку пред овог крвника, он се још више распали похотом.
И овај бесрамник употреби сва лукавства да придобије ову слушкињу Божју, али пошто не успе, подвргну је разноврсним мукама. Па пошто ни тиме не успе, и немајући моћи да је одврати од вере Христове, он је, распаљен страшћу за њом, предаде на овакво мучење: целомудрену деву он метну у јавну кућу, и нареди власнику куће: „Узми је, и сваки дан ћеш ми плаћати за њу по три златника“. Власник пак, који је на сраман начин зарађивао злато, стаде је у своме гнусном дому предлагати свима који су год хтели. Када то дочуше људи развратни, они као кобци нагрнуше у гадни дом, плаћаху таксу за нечасно дело, и жељаху да је наговоре на блуд. Али целомудрена дева одбациваше њихове заводничке речи, мољаше их и преклињаше говорећи: „Ја имам неку рану која страшно смрди, па се бојим, омрзнућете ме. Боље ме оставите на миру неколико дана, и онда ћете ме имати бесплатно“.
Таквим речима блажена дева увераваше похотљивце, и они је оставише на миру за неко време. А она непрекидним молитвама усрдно призиваше Бога да се смилује на њу. И Бог који зна мисли људске, виде како целомудрена дева свим срцем чува своју невиност, и као чувар спасења свих људи Он у те дане удеси ово:
НАПОМЕНА:
[1]Свети Свештеномученик Иполит Римски (170-235. г.) – напом. Д. Станилое.
