54. О ави Елину
Други ава, по имену Елин, који се још из детињства подвизавао у добродетељи, доносио је често суседној братији огањ у недрима, подстичући их да напредују у показивању чудеса, и говорећи им: „Ако се ви истински подвизавате, онда покажите чудеса добродетељи“.
Када једном беше у пустињи, он зажеле мед. И одмах нађе саће под каменом, и рече: „Иди од мене, разуздана жељо, јер је писано: по духу ходите, и жеље телесне не извршујте“ (Гал. 5, 16) – и оставивши саће, отиде.
Једном, пошто беше постио у пустињи три недеље, он нађе разбацано воће и рече: „Нећу јести нити ћу такнути ово воће, да не бих саблазнио брата свога, то јест душу своју; јер је писано: не живи човек о самом хлебу(Мт. 4, 4). Постивши још недељу, он најзад задрема. У сну му се јави Анђео и рече му: „Устани и једи што нађеш“. Он устаде и, погледавши око себе, угледа извор и око њега раскошно биље. Он узе воде и биљне хране; и потом тврђаше да ништа слађе никада у животу окусио није. А нашавши у том месту малу пештеру, он проведе у њој неколико дана без хране. Када најзад осети потребу за храном, он преклони колена и стаде се молити, и одмах му бише предложена сваковрсна јела, и врући хлебови, и маслине, и разно воће.
Једном приликом он посети своју братију, и пошто их поучи у много чему, он пожури у пустињу носећи са собом неке потребне ствари. А када угледа неке дивље магарце где пасу, он им рече: „У име Христово нека један од вас приђе к мени и понесе ово моје бреме“. И одмах један од њих притрча к њему. И метнувши на њ своје бреме он га узјаха, и за један дан стиже у своју пештеру. А када распростре на сунцу хлебове и воће, дођоше, по свом обичају, неке звери на извор, и чим само додирнуше хлеб, поцркаше.
Једне недеље он дође неким монасима и рече им: „Што се данас нисте скупили на богослужење?“ Ови му одговорише да није дошао презвитер који живи с оне стране реке. Он им рече: „Ја ћу отићи и позвати га“. Они му рекоше да је немогуће прећи реку пошто је дубока. Још додадоше, да ту живи огроман звер, крокодил, који је сатро многе људе. Али он без оклевања одмах устаде и отиде на реку и тог тренутка звер, узевши га на своја леђа, пренесе га на другу обалу. А када нађе презвитера у пољу, он га замоли да не оставља братију. Овај пак, видећи га одевена у прње, сашивено од многих крпа, упита га, откуда му те прње, и додаде: „Брате, како је дивна – предивна одећа твоје душе!“ И дивећи се његовом смиреномудрију и убоштву, он пође за њим на реку. Али пошто не нађоше чамац, ава Елин стаде громко дозивати крокодила. Крокодил се на његов позив одмах појави и подметну своја леђа. Ава мољаше и презвитера да пође са њим; али овај, угледавши звера, уплаши се и удари назад. Он, и братија с оне стране реке, са ужасом посматраху како ава на зверу прелази реку. Изишавши на обалу, он и звера приведе са собом, и рече му да је боље да умре и претрпи казну за душе што је погубио. И звер тог часе паде и издахну.
Ава проведе код братије три дана, и за све то време учаше их заповестима, и откри им тајне жеље свакога од њих. Један, говораше он, пати од блудних помисли, други – од сујете, трећи – од охолости, четврти – од гнева; једнога називаше кротким, другога – мирољубивим; код једнога изобличаваше пороке, у другога хваљаше добродетељи. Слушајући то, они се чуђаху и говораху да је заиста тако. Затим он им рече: „Спремите поврћа, јер ће нам данас доћи много братије“. И стварно, док они спремаху поврће, дођоше братија и поздравише се.
Један од ове братије, желећи да са авом живи у пустињи, мољаше га за то. А када му ава рече да он неће бити у стању да поднесе искушења од стране демона, овај стаде упорно тврдити да ће све поднети. Ава Елин га прими и нареди му да живи у другој пештери. Демони га најпре смућиваху срамним помислима; затим, нападоше га ноћу и стадоше га давити. Он истрча из пештере и исприча ави шта му се догодило. А ава, обележивши прстом место, нареди му да ту од сада без страха борави.
Једном, када им у пештери беше нестало хлеба, дође Анђео у облику брата и донесе им храну. Другом пак приликом тражаху га десеторо браће, и лутаху седам дана по пустињи без хране. Нашавши их, ава им наложи ла се одморе у пештери. Када му они напоменуше за храну, он, немајући ништа чиме би их понудио, рече: „Моћан је Бог да у пустињи спреми трпезу“. И док се они још мољаху, обрете се пред вратима један леп младић и закуца на врата. Они отворише врата и угледаше младића са великом котарицом, пуном хлеба и маслина. Примивши то, они се заложише, захваљујући Господу; а младић одмах постаде невидљив.
Пошто нам ава Коприје исприча то и много других чудесних ствари, и с љубављу нас дочека, он нас одведе у свој врт и показа нам палме и друга родна дрвета, која сам беше засадио у пустињи, побуђен вером сељака, којима је рекао да и пустиња може доносити рода онима који имају вере у Бога. „Јер, говорио је он, када ја видех да су они засејали песак и поље им је постало родно; то сам и сâм тако поступио, и постигао успех“.
