NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

ODGOVORI PREDRAGU ILIĆU

Još jedan „demistifikator“

Dr predrag Ilić, pisac knjige „Srpska Pravoslavna Crkva i tajna Dahaua / Mit i istina o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahau“ (Beograd, 2006) dao je svoj doprinos neokomunističkom „demistifikovanju“ Nikolajevog stradanja za vreme Drugog svetskog rata. Osnovne svoje postavke izložio je u intervjuu koji je dao Zagorki Uskoković („Večernje novosti“, 7. avgust 2006). Evo tih teza:
„Posle svih istraživanja, čiji su rezultati sažeti u knjizi, moj utisak je da je svesno, odnosno namerno, stvaran mit o navodnoj mučeničkoj sudbini patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau – navodi profesor Ilić. – Moja istraživanja, međutim, pokazuju da se taj mit ne zasniva na realnim činjenicama. Činjenice, pak, govore sledeće. Patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj nisu bili zatočeni u Dahauu ni nekoliko godina, ni nekoliko meseci, kako tvrde brojni autori, već samo nešto više od mesec dana – od 25. septembra 1944. do prvih dana novembra iste godine.“ Zagorka Uskoković dodaje: „Rezultati istraživanja dr Ilića pokazuju da su oni tamo bili prebačeni iz manastira Vojlovice, kod Pančeva, zbog strahovanja nacista da bi mogli da budu oslobođeni od strane partizana ili Crvene armije, koja se približavala Beogradu i Pančevu. Gestapo je najpre planirao da ih prebaci u čuveno odmaralište Vinervald, kod Beča, ali je naknadno procenio da to ne bi bilo dovoljno bezbedno, zbog neprestanog bombardovanja Beča i okoline u to vreme. Zato se odlučio da ih, privremeno, smesti u nekom od koncentracionih logora, za koje se s razlogom pretpostavljalo da neće biti mesta savezničke avijacije.
Prebacivanje dvojice velikodostojnika Srpske crkve u Dahau je, dakle, bilo iznuđeno, privremeno rešenje, dok se za njihovo interniranje ne nađe bolja lokacija, primerena značaju koji su oni imali za šefove nacističke policije i diplomatije – navodi autor. – U skladu sa tim značajem, odnosno sa nacističkim planovima za njihovo angažovanje u svojoj borbi protiv SSSR-a i Titovih partizana, patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj u Dahauu nisu bili mučeni i maltretirani kao ogromna većina njegovih logoraša. Naprotiv. Imali su status takozvanih ‘počasnih zatvorenika’. Bili su smešteni u objektu zvanom ‘Bunker’, odnosno u njegovom posebno odvojenom delu, namenjenom uglednim crkvenim, političkim i drugim visokim ličnostima.
Autorova istraživanja pokazuju, zatim, da su lideri Srpske crkve iz Dahaua poslati u jedno turističko-banjsko mesto na obali jezera Šlirze, udaljeno 70 kilometara od Minhena. Posle dvoipomesečnog oporavka u tom mestu prebačeni su u Beč, gde su naredna dva i po meseca proveli u tamošnjim hotelima.
Kasnije su ih Nemci, zajedno sa Dimitrijem Ljotićem i drugim izbeglim srpskim kvinslinzima, vodili po Sloveniji i Austriji da obiđu i da blagosiljaju udružene ljotićevske i četničke vojne formacije – opisuje dr Ilić. – Kraj Drugog svetskog rata dočekali su u hotelu Trand’ u austrijskom gradiću Kicbilu.
Zaključnim razmatranjima svoje knjige, dr Ilić ukazuje i na motive koji su uticali na stvaranje mita o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu, kao i na odgovornost pojedinih ličnosti i crkvenih i svetovnih krugova za nastanak i održavanje brojnih nedoumica i mistifikacija oko tog zatočeništva.“
Ilić nam je ukazao da u logoru Dahau nisu bili samo visoki dostojanstvenici SPC, Gavrilo i Nikolaj, nego i dva rimokatolička biskupa – Francuz, nadbiskup Gabrijel Pike, čije je sveštenstvo sarađivalo s pokretom otpora u Francuskoj, i biskup iz Poljske, Mihal Kozal, koji je, iscrpljen nemačkim zlostavljanjem, umro 1943. godine. (Pike je takođe bio u „počasnom bunkeru“, kao i Gavrilo i Nikolaj; ni on nije batinan i zlostavljan, a prebačen je, kao i ostali zatočenici „počasnog bunkera“ krajem 1945. u Južni Tirol, gde su ga oslobodile američke trupe. Ni njega, kao ni Nimelera, nacisti nisu ubili – to bi bilo, u propagandnom smislu, kontraproduktivno.) Ilić tvrdi da su se u počasnom bunkeru Nikolaj i Gavrilo hranili sa kazana SSovaca (dakle, uživali, dok su ostali gladovali). Ali, to očito nije istina, jer patrijarh Gavrilo je Jovanu Velimiroviću posle rata govorio da se Nikolaj nekako snalazio za bolju hranu, a inače bi patrijarh „umro od gladi“.
Ilić u svojoj knjizi iskazuje simpatije prema sveštenicima SPC koji su se našli u Dahau jer su postali partizani. Takav je Veljko Babić, koji je, posle rata, napustio sveštenički poziv i ušao u činovničku službu; takav je Milan Kiždobranski, koji je, posle Dahaua, postao član KPJ i službenik Izvršnog veća AP Vojvodine; takav je bivši jerođakon Stevan Stakić, koji se, kao član KPJ, opredelio da bude „društvenopolitički radnik“ i direktor komunističkih preduzeća; pominje Ilić i druge, ali ovi su mu posebno reprezentativni.
Ilić, dugogodišnji policijski sluga Titovog režima, nam je, posredno, otkrio jednu strašnu istinu: nacisti su, u svom odnosu prema srbskim episkopima, bili bolji od komunista. Komunisti su srbske vladike nemilosrdno ubijali (mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija), a zatočene ne samo šišali i brijali, nego i na svaki mogući način ponižavali (mitropolita crnogorskog primorskog Arsenija, vladiku hvostanskog Varnavu). Komunisti su srbskog sveštenstva pobili skoro koliko i ustaše. Nemci su srbskih sveštenika ubili mnogo manje. Ilić je zatočnik jedne stravične priče, koja još nije završena, jer njegove kolege UDBAŠI još uvek vladaju Srbijom, i sprečavaju otvaranje arhiva o progonu SPC, i praćenju njenih episkopa, naročito takvih kakav je bio Nikolaj. Komuniste i danas boli što ih je Nikolaj odavno pročitao, i zato što je svim svojim bićem bio protiv njihovog zločinačkog delovanja među Srbima. Oni to ne mogu da mu oproste, pa su opet spremni da ponude svoje „dobre usluge“ srbofobima kojima je Nikolaj takođe trn u oku.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *