NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

V Konstruisanje društvenog sećanja

Naravno da svaka nacionalna zajednica konstruiše svoje javno pamćenje u skladu sa ciljevima koje smatra bitnim za svoj opstanak. Najbolji primer kako se to radi daje savremeni Izrael, koji je instucionalizacijom sećanja na stradanje jevrejskog naroda u Drugom svetskom ratu postigao visok stepen društvene integracije. Jevrejski publicista Tom Segev piše o tome u svom članku „Preko Ajhmana do kolektivnog sećanja na holokaust“.
Godine 1960, pripadnici izraelske tajne službe Mosad oteli su nacističkog zločinca Adolfa Ajhmana u Buenos Airesu, po nalogu premijera Davida Ben Guriona, koji je govorio da suština procesa nije u kazni, nego u potrebi da se „suđenje održi, i to baš u Jerusalimu“. Ben Gurion je imao dva cilja: podsećanje sveta da je, u sukobu Izraela s Arapima, moralna dužnost čovečanstva da podrži onaj narod koga su nacisti istrebljivali (Segev kaže: „Genocid je, konačno, potvrđivao moralnu ispravnost cionističke ideje i služio namerama izraelske države“); takođe, u Izraelu je bilo mnogo jevrejskih doseljenika iz arapskih zemalja, poput Maroka, koji nacističke progone nisu doživeli. Njima je, po Ben Gurionu, o Hitleru i antisemitizmu trebalo objasniti sve od nule. Segev dodaje: „Trebalo je ujediniti društvo kroz potresnu, pročišćavajuću i patriotsku nacionalnu katarzu. Dodajmo i da je suđenje, bez sumnje, trebalo da posluži kao protivteža optužbama po kojima cionistički pokret, pod Ben Gurionovim vođstvom, nije učinio sve što je bilo u njegovoj moći da spase evropske Jevreje.“
Do suđenja Ajhmanu, genocid u Drugom svetskom ratu postajao je samo kao bolno sećanje, koje su mnogi preživeli nastojali da potisnu. Od tada, on postaje „institucionalizovano nacionalno sećanje“. Izraelski đaci idu na ekskurzije u Aušvic. I to je normalno, legalno i legitimno. Ali, ovde, u Srbiji i drugim srbskim zemljama preporučuje nam se da „zaboravimo“ i oduzima nam se pravo na to da smo zaista bili ŽRTVE u 20. veku. Aušvic je ostao Aušvic, a Jasenovac treba da postane cvetna bašta suživota i tolerancije. Kad ističemo primer Nikolaja Velimirovića kao doslednog pravoslavnog čoveka i antihitlerovca, tvrdi se da se on odmarao u Dahau, iako su ga Nemci sve vreme držali pod stražom kao germanofoba i anglofila, jednog od saučesnika 27. marta 1941.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *