NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

BAJFORDOVE KLEVETE

O pravu na sopstvenu istoriju

Bajford neprestano ističe kako je povest o Nikolaju Velimiroviću samo jedna konstrukcija, čiji je cilj prećutkivanje neprijatnih činjenica o Nikolajevom (i srbskom uopšte) antisemitizmu. Time, zaklanjajući se iza prividne objektivnosti, gospodin hoće da svoj diskurs proglasi „jedino spasavajućim“, onim što nas spasava od svih zamki nacionalističkog i „antieuropskog“ subjektivizma. Jednom rečju, Bajford hoće da nam nametne SVOJU verziju NAŠE istorije… A imamo li mi pravo na svoju istoriju? Evo šta kaže đakon Andrej Kurajev:
„Mi nismo čisti, nevaploćeni duhovi. Naša sredina, vaspitanje, poreklo i obrazovanje veoma utiče na naš izbor ovih ili onih pozicija. Čovekov izbor može biti diktiran ne suprotstavljanjem razumskih argumenata, nego čuvstvima, osećanjima, interesima. U tom smislu i socijalno-klasnim iskustvom (u marksizmu postoji delić istine). Pod ovim se podrazumeva i – osećanje nacionalne solidarnosti ili, naprotiv, otuđenosti. Kao što je govorio Šopenhauer, ‘ne obraćati pažnju na to ko je čiji sin – smešno je i služi kao znak ograničenosti uma’.
Jasno je da nacionalna, kulturna i religijska pripadnost veoma utiču na to kako ljudi primaju jedan te isti predmet. Turski pogled na rusku istoriju veoma se razlikuje od pogleda ruskog istoričara. Kulikovo polje je – polje slave za neke ruske građane, i polje tuge za neke druge (još uvek) njene građane. Francusko poimanje ruske istorije takođe se razlikuje od našeg. Krimski rat za njih nije gorka uspomena, a Borodinsko polje oni smatraju poljem svoje pobede. Nedavno smo saznali da se čak i ukrajinsko shvatanje istorije Rusije oštro razlikuje od našeg. Naravno, postoji i jevrejska recepcija istorije Rusije (na primer, dela A. Janova).
Bilo koji istoričar zna da prilikom analize dokumenata treba uzeti u obzir koja nam ga je strana ostavila. Ne može se prosto primiti tvrdnja iz neke hronike, ne postavljajući pitanje o tome ko, u kakvim uslovima i zbog čega je tu hroniku pisao. Čak i cifre mogu biti tendenciozno umanjene ili preuveličane, a o ocenama da i ne govorimo. Ako istražujemo neki vizantijskopersijski sukob, nije nam dovoljno da kažemo da, eto, neki letopisac VI veka opisuje izvestan rat. Moramo obavezno da ukažemo na to – kojoj strani je letopisac pripadao.
Odličan primer toga koliko jednostrano može biti naše shvatanje događaja ako ne računamo na ‘partijnost’ svedoka, naveden je kod Konstantina Leontjeva: ‘I škola, i stihovi i mnoštvo članaka i romana naučili su nas sve da od ranog detinjstva s drhtajem ushićenja čitamo o Maratonu, Salamini i Plateji i da, svim srcem saosećajući sa svojim jelinskim republikancima, gledamo na Persijance skoro s mržnjom i prezirom. Sećam se kako sam slučajno pročitao (i to kod koga? – kod Hercena!) o tome da su persijski plemići sami skakali u more da bi olakšali lađu i spasli Kserksa, da su, jedan po jedan, dolazili caru i klanjali mu se, pre no što skoče s palube… Sećam se, kad sam to pročitao, da sam se zamislio i rekao sebi: Hercen to s pravom zove persijskim Termopilima. To je strašnije i mnogo veličanstvenije od Termopila! To dokazuje silu ideje, silu uverenja veću nego kod Leonidinih saboraca, jer je lakše položiti svoj život u žaru bitke, nego promišljeno i hladnokrvno, bez ikakve prinude, odlučiti se na samoubistvo zbog religiozno-državnih ciljeva! Od tog časa, sećam se, počeo sam da Persiju gledam drugačije od načina na koji me je učila poezija, škola i većina istorijskih spisa (K. Leontjev, Vizantizam i slovenstvo, Moskva 1996, str. 98).
Jasno je da se prilikom nekog sukoba moraju saslušati obe strane. Ali, da bi se ovo pravilo ispunilo treba makar biti svestan da te strane postoje i da su one različite. I neophodno je reći: ovo je persijski pogled. Ovo je – grčki. Ovo je – ruski. Ovo – jevrejski. I ako, radeći s tekstom kažem da je tu sliku dao upravo persijski istoričar – hoće li to biti rasizam? Zašto se to ne dozvoljava?
Ako čitamo opis nekog drevnog grada koji nam je ostavio drevni putnik, imamo puno pravo da pretpostavimo da je slika koju nam je ponudio negativna i da ne odgovara sasvim stvarnosti iz veoma konkretnih razloga. On je realnost načinio karikaturalnom – prosto zato, što je u tom gradu bio tuđin; zemlja koju je opisivao nije bila ‘naša zemlja’, nego ‘ta zemlja’, a njegov narod je sa tamošnjim življem poodavno imao neraščišćene račune. Mi ne verujemo svim svedočanstvima križara o načinu života Vizantinaca – i pri tom objašnjavamo: to je, znate, slika koju je ostavio neki Franak, a ne Grk, a za Franke je u životu Carigrada bilo mnogo toga neshvatljivog i tuđeg. On je život Vizantije gledao pogledom lišenim ljubavi – i zato nismo dobili toliko portret, koliko karikaturu. Takvo razmišljanje nad istorijskim izvorom – da nije možda projava rasizma?“

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *