NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

SRBI I JEVREJI

Bugarski fašisti i progon Jevreja

Još 1885, kad su upali u novooslobođene srbske krajeve, Bugari su udarili na pirotske Jevreje, kao „prijatelje Srba“. Bugarski knez Aleksandar Batenberg uselio se u kuću Jevrejina Arona Rabena, koji je bio pretučen zato što nije hteo da ukloni natpis „Gostionica kod srpskog kralja“. Odbio je da skloni i sliku kralja Milana, što je izazvalo još veći bugarski bes. Rabenu je opljačkan do gole kože. Bugari su ubili i poznatog pirotskog Jevrejina Bohora Konfinoa i uzeli mu šesto dukata. Jevreji su bili pljačkani, a njihove žene i devojke silovane. Ženu rabina Jakova Mešulama silovala su sedmorica Bugara.
Sve se ponovilo prilikom bugarske okupacije 1941: Jevreji su bili lišeni svih prava, svakodnevno se javljali policiji i vođeni na prisilne radove. Godine 1942, bugarski komesar za jevrejska pitanja, Aleksandar Belev, naredio je svim Jevrejima da nose „žuto dugme“ kao znak raspoznavanja.
Nemci su Bugarima „u pomoć“ Poslali esesovca Teodora Danekera, koji se „jevrejskim pitanjem“ bavio u Francuskoj. On je početkom 1943. predložio Belevu organizaciju izgona svih Jevreja iz Makedonije, Trakije i Pirota.
Evo kako je Hristo Bakardžijev, poverenik Beleva za Pirot, izvestio o organizovanju progona pirotskih Jevreja:

„I. PRIPREME:

27.2.1943. upućena su u Pirot dva građanski mobilisana lekara Jevreja: dr Artur Šternberg i dr Manoah Levi, kako bi se stavili u službu delegata. Dr Šternberg je dokazao da je bolestan i poslan je u Državnu bolnicu, gde je ostao do otpuštanja odande, po naređenju Direkcije za narodno zdravlje.
Za vreme mog boravka uspostavio sam vezu s našim delegatom, o“kružnim načelnikom, kmetom i njegovim zamenikom. Po preporuci kmeta, postavio sam g. Savu Panajotova za upravnika logora, s dnevnicom u visini od 125 leva.
Pošto je prethodno određeni datum za sakupljanje jevrejskog življa odložen za kasnije, ostalo je da se sačeka naređenje Komesarijata u tom smislu.
11. marta o. g. dobio sam telefonom naređenje od g. komesara, preko g. Panice, da Jevreji grada Pirota treba da budu uhapšeni 12. marta izjutra.

II. IZVRŠENJE:

S delegatom g. Popovom ugovorili smo tehničke podrobnosti za hapšenje, jer se istog dana, 11. marta, održavala konferencija uz učešće g. delegata, g. kmeta, njegovog zamenika i policijskog načelnika, gde je ovaj poslednji primio nalog za hapšenje po specijalno pripremljenim spiskovima. Takođe sam sastavio specijalne pismene instrukcije, po kojima je trebalo vršiti hapšenje lica i pečaćenje stanova. Odlučeno je da prve i sledeće noći posle hapšenja policijska straža u jevrejskom kvartu bude pojačana patrolama i patrolnim dvojkama.
Određena je komisija za pečaćenje stanova u sledećem sastavu: g. Nikolov, poreski načelnik, g. Ilijev, okružni agronom i g. Nikolov, sekretar okružne uprave, sa dva policajca.
Takođe je određena komisija za obavljanje pretresa i opis oduzetih para i dragocenosti, i to u sastavu: Hristo Bakardžijev, predstavnik Komesarijata za jevrejska pitanja; g. Antonov, sekretar Opštine i g. Nikolov, pomoćnik policijskog načelnika; tri policajca za vršenje pretresa i dve činovnice iz Okružne uprave, svi specijalno pripremljeni za izvršenje zadatka.
12. marta u 6 sati izjutra izvršeno je hapšenje, što je bio zadatak policije. Za svaku kuću bio je određen po jedan policajac, koji je dobio podrobne podatke o sastavu cele porodice.
Uhapšene su i sve porodice iz Sofije doseljenih Jevreja, koje su se nalazile u gradu, među njima i lekari Jevreji, koji su dobili zadatak da se staraju za sanitetski pregled uhapšenih. /…/
Pri pretresu izvršenom nad uhapšenima u logoru, bila je oduzeta suma od 388.647 leva i dragocenosti; sve je podrobno opisano u specijalnom protokolu, sastavljenom u tri primerka, te su pare i dragocenosti još istog dana unete u Bugarsku narodnu banku u Pirotu… Naknadno je u policiji prilikom pretresa nađeno još 21.456 leva, jedan zlatan „napoleon“ i oko 2 grama zlatnih pločica, koje su takođe predate Bugarskoj narodnoj banci, na ime komesara za jevrejska pitanja, kao i potvrda s priloženim dokaznim dokumentom. Istoga dana, 12. marta, specijalna komisija izvršila je zapečaćivanje stanova i jevrejske opštine.
Uhapšeni Jevreji bili su smešteni u zgradi škole, gde su prethodno obavljene neophodne pripreme.
Na nastojanje okružnog lekara, bilo je upućeno u bolnicu četiri bolesnika, prvenstveno veoma starih Jevreja, koji su stavljeni pod prismotru.
Stražu u logoru vršila je policija, a za komandanta u samom logoru postavljen je stariji policajac Krstev.
Odvođenje iz logora bilo je 19. marta, po naređenju Komesarijata.
U međuvremenu je izvršeno naređenje Glavne direkcije narodnog zdravlja: oslobođeni su dr Levi, dr Farhi i dr Tadžer i apotekar Državne bolnice, koji su bili građanski mobilisani, zajedno sa porodicama.
Broj iseljenih Jevreja je 158, jer je u Pirotu ostalo 27 duša, uključujući ženu i sina Isaka Tuvija, građanski mobilisanog apotekara u gradu Svištov. Odvedeni su takođe i Jevreji koji su ležali u bolnici, a koji nisu imali zaraznu bolest. Za odvedene Jevreje javio sam telegramom Komesarijatu, kao i broj lica po uzrastu:
do 4 godine 4;
od 4 do 10 godina 12;
od 10 do 21 godine 30;
iznad 21 godine 112.

Posle odvođenja bili su uhvaćeni Ester Mordehaj Avram sa dvoje dece i još jedna žena, prilikom pokušaja da se sakriju na putu za Skoplje, te su oni odvedeni u Skoplje i verovatno transportovani s drugom grupom.
Likvidaciju pokretne imovine iseljenih Jevreja obavila je komisija koju je odredio delegat, u sledećem sastavu: predsednik – g. Nikolov, poreski načelnik, i članovi – g. Balabanov, pomoćnik kmeta i g. Stojanov, pomoćnik okružnog policijskog načelnika. Naknadno je u sastav komisije ušao i g. Košev, okružni komesar za snabdevanje. /…/“
Jedan od onih koji nisu uhapšeni bio je Leon Sid, koga je sakrio Srbin Božidar Zdravković, zvani Boža Macko, koji je spasao iz bugarskog privremenog logora i dete pirotskog sudije Moše Levija. Sid je pisao: „G. Božidar Zdravković je mnogo učinio i krio mene i ženu moju za vreme dok smo se krili u Pirotu u unutrašnjosti Bugarske, bežeći ispred potera Gestapoa, a snabdevajući nas pri tom svim potrebnim sredstvima za održavanje života, i sve do poslednjeg dana, kada smo prešli tursku granicu, najrevnosnije se starao o nama. Isto tako su nas obilno pomagali može se reći svi Srbi – Piroćanci, jer je celi Pirot znao da smo u zemlji, samo policija nije znala.“
Leon Sid je opisao hapšenje Jevreja Pirota 12. marta 1943:
„12. marta 1943. godine, u ranu zoru, upravo pre svanuća, pred svakom jevrejskom kućom zalupala su po dva naoružana žandarma. Grubim rečima naredili su da otvorimo vrata. Sa nožem na pušci digli su nas iz kreveta, davši nam pola sata vremena da uzmemo šta nam je bilo najpotrebnije. Onako zbunjeni, iznenađeni i uplašeni izgubili smo prisustvo duha usled čega nismo mogli bogzna šta uzeti. Skrenuli su nam naročitu pažnju da sa sobom ponesemo što više hrane, sav novac i nakit.
Onako još bunovne i poluobučene oteraše nas sve u dvorište pirotske gimnazije. Tu su nas uparadili i svaki je držao pred sobom ko ranac, ko denjak, bošču i sl.
Nakon kratkog vremena počeli su nas jednog po jednog pretresati, te na taj način sve što su našli kod nas: novac, prstenje, bolje stvari od veša, oduzeli su, a zatim jednog po jednog, kao stoku, ubacivali u logor (Sokolana). Sa ženama su postupali još bestidnije i varvarskije: tražili su nakit i novac u najsvetija mesta, bez obzira na to da li je stara, mlađa žena, devojka ili mala devojčica. Mi smo morali slušati kuknjavu i jauk naših milih i dragih – ali bespomoćni. Oduzeli su nam i lične legitimacije, rekavši da nam nisu potrebne, jer više nismo ljudska bića.
Tako su nas opljačkali do gole kože. Ostavili su nam nešto malo starudija i zakrpa.
Strpavši nas sve zajedno, odmah su nas zaključali i postavili kordon žandarmerije da nas čuva i ne dozvoli pirotskom građanstvu da dođe u dodir sa nama.
Još prvog dana osetili smo krutu ruku neprijatelja i posledice našeg interniranja. Hranu nam nisu davali. Za fiziološke potrebe imali smo na raspoloženju samo pola sata. Ko ne bi mogao za to vreme da obavi posao, bivao je bičevima uterivan, bez obzira na to da li su pred sobom imali starca, staricu ili majku sa detetom od sedam meseci, kao i bremenitu ženu.
Tek sledećeg dana počeli su nam davati hrane, a to je bila hrana koju su od nas pokupili prilikom hapšenja.
Naše pokućstvo je razgrabljeno od bugarskih organa vlasti. Kad su nas odveli, prividno su zapečatili naše domove, ali kada su isti, nakon par dana ‘komisijski’ otvoreni, nije nađen ni deseti deo od onoga što smo imali i ostavili.
U logoru su nas držali sedam dana i noći, t. j. do 19. marta, kada su nas, 178 ljudi, žena i dece, u ranu zoru oterali u neizvesnost, u pratnji motorizacije i konjičke policije. Povorci je prethodno strogo naređeno da se kroz varoš ne sme čuti nikakav glas.
Za vreme ovih 7 večeri našeg logorovanja, policijski načelnik Puškarev sa žandarmima odvodio je naše mlade i lepe žene kod njega u kancelariju i vršio nad njima presiju, htevši da zadovolji svoj zverski nagon. No iako ih je tukao do iznemoglosti, nije u tome uspeo. Mi smo, naravno, morali na to da gledamo bespomoćno. Tako je odveo gđu Valiku, ženu Moše Levija, sudije iz Pirota, i Žanu, ženu A. Avramovića, trgovca iz Beograda, koji se pukim slučajem spasio deportiranja. Sada se nalazi u Gornjoj Džumaji, sa sedmogodišnjim sinčićem, kao internirac…“
O sprovođenju Jevreja na vozove koji će ih voziti u nemačke logore smrti dali su izjave svedoci – ondašnji pirotski fijakeristi. Njima je bilo naređeno da posle ponoći budu parkirani ispred Sokolane. Nije im rečeno zašto. Fijakerista Borko pričao je:
„U određeno vreme bili smo na licu mesta. Iako nam nije ništa rečeno zašto smo pozvani, bilo nam je jasno: transport Jevreja. Dok smo čekali, Sokolana je bila osvetljena, ali šta se u njoj događalo mogli smo samo da naslutimo: da se sprema vrši u najvećoj tišini. Posle dugog čekanja Bugari su isterali zatvorenike. Starce i decu, sa prtljagom, primili smo u kola. Ostali, natovareni sa čim je ko raspolagao, postrojeni su bili u dva reda – ispred fijakera. Oko zatvorenika sa svih strana bila je bugarska policija. Duž puta isto tako. Sprovod je ličio na pogrebnu povorku: kretao se polako, u nemoj tišini. Do hotela ‘Nacional’ nije se čula ni jedna reč, kao da su zatvorenici nemi ljudi – mrtvaci. Ali kada se tu došlo, pogledalo prema jevrejskoj mali, čuo se uzvik: ‘Zbogom, Pirote, zbogom kućo moja!’ Onda glasan plač. Ućutkan je bio kundacima. Na mostu Nišave opet težak prizor: neka Jevrejka se bacila na zemlju i glasno vikala: ‘Odavde me možete oterati samo mrtvu! Ubice!’ I ona je kundacima ućutkana.“
Sada su Bugari u Evropskoj uniji. A Srba nema. Krivi su za Srebrenicu. A možda i za Jasenovac. I njih niko nije ubijao – ni Hrvati, ni Šiptari, ni Bugari. Ni Nemci. Sve su to pravi Evropljani. A Srbi su antisemiti. I Jovan Bajford je to dokazao. I Evropa je srećna bez Srba. Šta će joj Srbi? Nemam ništa protiv Bugara. Nisu svi Bugari bili fašisti. Ali, da su Srbi to radili sa Jevrejima, pominjalo bi im se dok je sveta i veka.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *