NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

ZNAK PROTIV KOGA SE GOVORI

Od Raspućina do kriptohitlerovca (napadi na Sv. Nikolaja Žičkog)

Vladiku Nikolaja napadali su mnogi – i za života, i posle smrti. Nije ni čudo. Jer, ako su Hrista Gospoda, vaploćenu Ljubav Božiju, gonili, goniće i Njegove sledbenike; ako su Svece Božije omrznuli, Bogočoveka su omrznuli pre njih (Jn 15,18).
Još dok je bio jeromonah, Nikolaj je smetao svima onima koji su u njemu videli opasnost po širenje bezbožja i bezdušništva među Srbima. Tako je Krsta Cicvarić, urednik lista „Balkan“ (10. april 1915) napao Nikolaja zato što je ovaj rekao da je nauka „svetlost pod loncem“, i da je svetski rat plod činjenice da je kulturno čovečanstvo sebi za vođu uzelo nauku. Cicvarić ocu Nikolaju poručuje: „E, oče Nikola, nećemo vas poslušati! Ostaćemo i dalje kod naše svetlosti pod loncem, a vi idite pa tražite svetlost na Istoku!“ Niško „Oslobođenje“ od 8. avgusta 1915. nazvalo ga je jednim frtaljem slugom Hristovim, a tri frtalja komitom; „Beogradski dnevnik“ ga je 1919. imenovao „salonskim kaluđerom“ i poredio, ni manje ni više, nego sa Raspućinom. Veselin M. Vukićević je, u „Novoj Evropi“ 11. novembra 1921, poručivao da „revolucionarna Šumadija zna vrlo dobro da je g. Velimirović u suštini kontrarevolucionar“ koji „proizvodi vrtoglavicu kod slabih umova“. Milan Bogdanović, književni kritičar koji je pre Drugog svetskog rata prešao u islam, i čiji naslednik, Bogdan Bogdanović, Titov arhitekta i negda član CK SK Srbije, nastavlja da učestvuje u hajkama na Žičkog Zlatousta, govorio je o stilu Vladike Nikolaja kao „blesku lažnog metala“, a posle Nikolajeve smrti se čak hvalio kako je on, bezbožnik, branio pojam Boga od Nikolajevih zloupotreba („Politika“, 11. avgust 1963). Nikšićka „Slobodna misao“ (25. 12. 1938) ga je optuživala da Svetosavsku Crkvu „tuđom smjernicom uvodi u punu opasnost“. Neki Hadži-Todor Dimitrijević u reviji „Naše selo“ (28. oktobar 1938) sumnjiči Nikolaja da je za vreme Prvog svetskog rata u Engleskoj i Americi krao pare date za srbski Crveni krst. U Američkoj „Slobodnoj reči“ raspop Drenovac, odmah po dolasku Tita na vlast u Beogradu, napao je vladiku Nikolaja zbog govora „Nacionalizam Svetog Save“, i prvi ga, od svih koji će to raditi do dana današnjeg, optužio za kriptohitlerizam. Drenovac, izdajnik Crkve i vere, tada je rekao da Nikolaj propoveda „fašističkog Boga“. Evo citata: „Junačka oslobodilačka vojska pod vođstvom maršala Tita donela je narodima Jugoslavije oslobođenje. Jugoslavija je ratom opustošena, krvlju natopljena i suzama zalivena. Pustoš, krv i suze prouzrokovao je u Jugoslaviji Adolf Hitler, koga je episkop Nikolaj uporedio sa svetiteljem, genijem i herojem. I danas taj isti episkop Nikolaj ide po američkim katedralama i pod maskom ‘apostolske figure’ propoveda najotrovniji fašizam, kleveće svoju rođenu zemlju i sprečava akciju za pomoć bolnima, gladnima i golima.“
Komunisti su Vladiku napadali besomučno. Miša Brašić, agent Kominterne, koji se pre Drugog svetskog rata uvukao kao novinar u krugove SPC, tvrdio je da je Nikolaj, kao nemački zatočenik u Ljubostinji, bio glavna Dražina veza sa Londonom i neprijateljskom emigrantskom vladom. U zborniku radova sa naučnog skupa posvećenog NOB-u u Kraljevu i okolini (objavljenom 1985), izvesni Dragomir Mitrović veli da je Vladika bio ključni Dražin saradnik: „Od prvog momenta Nikolaj je održavao vezu sa Dražom Mihailovićem, davao mu savete za organizaciju i bio glavni instruktor u njegovoj taktici verolomstva i izdaje narodnooslobodilačke borbe… Nikolaj je bio jedan od glavnih pokretača združene akcije svih reakcionarnih i kolaboracionističkih snaga, njihove borbe protivu partizana, komunista, narodnog otpora…“ Miloš Minić, komunistički prvoborac koji će u našem narodu ostati upamćen kao Titov poslušnik u ulozi tužioca na montiranom procesu đeneralu Mihailoviću, u svom pamfletu Letnici i njihova uloga u vreme NOR-a 1941-1945″ („Komunist“, Beograd, 1982), o vladici Nikolaju kaže da je bio „pisac crkvenih beseda u službi verskog fanatizma“. Minić piše da je Nikolaj verni saradnik kvislinga – Draže, Nedića, Ljotića, a da je u izbeglištvu u SAD aktivno vodio kampanju protiv nove Jugoslavije… Nije onda ni čudo što su komunisti oduzeli državljanstvo Svetom Nikolaju Žičkom (videti: dr Dimšo Perić: „Oduzimanje državljanstva Episkopu Nikolaju“, „Hrišćanska misao“, 13/1995); učinili su to zato što je bio „pripadnik protivnarodne političke organizacije ‘Zbor’ i kao saradnik okupatora pobegao iz zemlje pred oslobođenjem…“ (Tako, po komunistima, ispada da je Nikolaj „pobegao“ u logor Dahau!)
Dakle, Nikolaj je bio i četnik, i ljotićevac, i engleski agent, i saradnik Nemaca, i crnorukac, i kradljivac para srbskog Crvenog krsta, i Raspućin, i kormilar Srbske Crkve ka opasnim vodama… I naravno, „narodni neprijatelj“…
Tako onda. A danas? Šta o njemu danas vele ideolozi „građanskog društva“ i „druge Srbije“?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *