NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I NACISTI

Vladika Nikolaj i Herman Nojbaher

Herman Nojbaher je bio specijalni izaslanik Adolfa Hitlera za Balkan: počev od isporuke rumunske nafte iz Ploeštija za Nemačku, preko misije u Grčkoj i kod bugarskog cara Borisa, do Albanije i Nedićeve Srbije. Njegove memoare karakteriše velika doza objektivnosti. Zanimljivo je da su ga Amerikanci 1946. godine poslali da bi svedočio u korist đenerala Mihailovića, ali su ga komunisti Titove Jugoslavije zatočili u Sremskoj Mitrovici, gde je robijao do 1952, kad je, zbog bolesti, pušten. Umro je 1956, ostavljajući memoare.
Nojbaher se našao u Srbiji kad su Nemcima kola obrnula „niza stranu“. Posle poraza pod Staljingradom, Hitler je 30. januara 1943. izdao proklamaciju o značaju nemačke borbe protiv boljševičkog varvarstva. Gebels je u februaru 1943. naložio nacističkim propagandistima da izbace iz upotrebe priču o novom poretku da pripadnici drugih naroda ne bi pomislili kako Rajh želi da ih podjarmi. Obećavano je, na plakatima u Srbiji, da će Srbima omogućiti da pristupe novoj evropskoj zajednici koja će doneti „pozitivno stvaranje, sreću i blagostanje, pravo svakog pojedinca na rad i pravednu nagradu“. Nemačka je predstavljena kao borac za prava malih naroda. Nojbahera je Hitler poslao na Balkan kao rođenog Austrijanca, i podsetio ga na genijalnu politiku Habzburgovaca u toj oblasti. Po dr Kosti Nikoliću, Nojbaherov „osnovni zadatak bio je da okupi sve raznorodne i međusobno suprotstavljene vojne i političke antikomunističke snage, radi formiranja snažnog fronta pod nemačkom komandom“. Nojbaher je u seljačkom stanovništvu Srbije video snagu otpora „boljševizaciji Balkana“; zbog ključnog položaja
Srbije na Balkanu, prema Srbima je trebalo biti pomirljiviji. Nojbaher je hteo da se stvori federacija Srbije, Crne Gore i Sandžaka, koja bi bila privredna i monetarna celina, čija bi vlada imala upravni aparat, žandarmeriju i dobrovoljačke odrede. Tražio je otvaranje beogradskog Univerziteta, prestanak nadzora nad srbskom kulturom i puštanje na slobodu patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja. Cilj mu je bio da se srbski narod umiri i angažuje u borbi protiv komunista. Uspeo je samo da ublaži nemačku odmazdu „sto za jednog“: po naredbi generala Felbera, 22. decembra 1943, „kvote za odmazdu nisu određene“. U svemu ostalom Hitler mu se suprotstavio, rekavši: „Mi nikad ne smemo dozvoliti da na Balkanu jedan narod postane suviše moćan, narod koji ima osećaj političke misije i istorijske uloge. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu, a i velike, ambiciozne ciljeve koji čak idu do Egejskog mora. Imam ozbiljne primedbe na to da takav narod u njihovim nastojanjima i ambicijama ja još posebno ohrabrim i podržim.“ Susret Hitlera i Nedića u jesen 1943. ništa nije doneo, i Nedić je odbio da da izjavu s Ribentropom.
Nojbaher je s pojedinim četničkim komandantima pokušavao da pregovara o borbi protiv Tita. I tu je nailazio na Hitlerov otpor: „Nemački glavni stan, a naročito Hitler i njegova Vrhovna komanda oružanih snaga, gledali su na to sa neraspoloženjem i nepoverenjem.“ Esesovski general Majsner, ljuti krvolok i srbomrzac, suprotstavljao se Nojbaherovim idejama. I 22. avgusta 1944. kad je održan sastanak Nojbahera sa Hitlerom i Fon Kajtelom, Fon Vajksom, Fon Ribentropom i Himlerom, Hitler je rekao: „Da Vam odmah na početku bude jasno, nema ništa od davanja oružja četnicima!“ Hitler je tada izjavio da Hrvati nemaju predstavu o državi, i da je nikad neće ni imati. Za razliku od njih, „Srbi su narod koji je određen da ima državu i koji je kao narod održan. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna otporna snaga. Zbog toga će oni uvek zastupati velikosrpsku ideju. Ono što dolazi iz Beograda znači opasnost“. I dodao je: „Nemačka mora do kraja suzbijati sve planove o Velikoj Srbiji. Ne sme se stvoriti srpska vojska. Prihvatljivija čak stanovita komunistička opasnost“ (podvukao V. D.).
Nojbaher je vrlo objektivno ocenjivao srbske „kvislinge“. O Ljotiću piše: „Ateistički boljševizam kakav je na snazi u Rusiji za Ljotića je predstavljao delo satanskih sila, koje su se uvukle u hrišćanski svet. On je bio u punoj meri srpski nacionalista, ali kao antikomunista razmišljao je šire, u evropskim dimenzijama. Ovakav stav doveo ga je do saradnje s Nedićem i Nemcima u borbi protiv komunizma.
Ljotić, međutim, nije bio spreman da se odrekne ni pedlja jugoslovenske teritorije. Njegove pristalice su ga obožavale. No, van – svoga pokreta bio je veoma nepopularan, jer je svoje stavove zastupao sa nepomirljivom krutošću.“ O Nediću Nojbaher kaže: „On je svim svojim srcem i dušom bio srpski nacionalista. U njegovom birou na zidu je visila slika kralja, čija izbeglička vlada je predstavljala za Nemačku neprijateljsku silu. Nemačka propaganda, koja je bila dosadna, neprestano se izrugivala sa njim kao sa ‘kraljem – dečakom’. Simbole napaćenog naroda predstavljala je druga slika, koja je prikazivala, sa okrutnom realnošću, ženu razapetu na krstu. Ta žena predstavljala je majku Srbiju. Sve ovo nije nikako moglo da znači za Nemce koji su ga posećivali da Nedić obožava okupatore i da prema njima gaji simpatije“. Nojbaher dodaje: „Nedić je od Nemaca stalno doživljavao razočarenja i bio je ogorčen njihovim postupcima. On je neprestano hteo da podnese ostavku na položaj predsednika vlade. Ali, nije bio jaka ličnost i uvek je dozvolio da ga odvrate od te namere. /…/ Nadao se da će, ako pristane na saradnju sa okupatorom, olakšati zlu sudbinu Srba i poboljšati njihov položaj. /…/ Poslao mi je stotine pisama u kojima se žali na stradanje Srba u Hrvatskoj, u Albaniji, u bugarskoj okupacionoj zoni, u Mađarskoj i na području koje je okupirala Nemačka. /…/ Nedić je bio potpuno nesebična osoba i nije posedovao nikakvo imanje ili bogatstvo.“
Nojbaher sa velikim poštovanjem piše i o đeneralu Mihailoviću, koji je, odmah 1941, „postao slavan junak srpskog otpora, koji se sa svojim četnicima vratio staroj balkanskoj tradiciji i time spasao čast nacije“; „uzdržavao se od svih pregovora sa Nemcima i ostao veran Saveznicima.“ Nojbaher je o tome svedočio pred islednicima u Titovom Beogradu; zbog toga je bio osuđen na robiju, a njegovo svedočenje je odbačeno, jer je išlo u korist đenerala Draže.
Dakle, Nojbaher nije bio neprijatelj Srba, i verovao je da se oni mogu instrumentalizovati u korist Nemačke, pod uslovom da se odnos prema njima promeni na bolje. No, Hitler nije delio njegovo mišljenje. S tim u vezi bio je i njegov pokušaj da oslobodi patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja – računao je na dobar propagandni efekat takvog postupka među Srbima. Tome se suprotstavio lično Hitler.
Na kraju, Nojbaher je učestvovao u puštanju patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja iz Dahaua (kao što videsmo, nije bilo reči o konačnom oslobađanju). Evo šta on kaže o tome:
„U novembru 1944. stigao sam u Beč. Saznao sam da se u jednoj bolnici u Dahauu nalaze patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Gavrilo i mitropolit Nikolaj Velimirović. Ja sam alarmirao vlast. Obojica visokih dostojanstvenika SPC bila su tokom rata internirani u jednom manastiru u Banatu. Prilikom povlačenja nemačke policije, njih dvojica su takođe odvedeni iz manastira i prebačeni u Nemačku. Konačno su bili smešteni: u bolnicu, u Dahau. Kaltenbruner još nije znao da su oni opet internirani. Kada je za to čuo od mene, bio je spreman da obojicu crkvenih dostojanstvenika na moj zahtev odmah oslobodi, i da im se odredi mesto boravka u nekom gradu u Bavarskoj. Kasnije sam zahtevao da im se u Nemačkoj da puna sloboda kretanja. I ovo je, takođe, bilo odobreno. Tako su patrijarh Gavrilo i mitropolit Nikolaj Velimirović stigli u Beč. Tamo se nalazila brojna srpska kolonija, uglavnom izbeglice, koji su sa radošću pozdravili patrijarha i mitropolita. Gavrilo je bio impozantna, upečatljiva ličnost, Crnogorac, rodom iz Kolašina. Njega su deca u Bavarskoj, zbog njegove duge brade, pozdravljali kao svetog Nikolu, koga poznaju iz dečjih bajki. Gavrilo i Nikolaj osećali su se veoma dobro u bavarskom selu. Okruženi prijatnim ljudima, bili su duboko impresionirani činjenicom da u Nemačkoj živi tako mnogo religioznih ljudi. Patrijarh i mitropolit posebno su bili dirnuti načinom kako Nemci slave Božić uz božićnu jelku, uključujući i predivnu, besmrtnu božićnu pesmu Spokojna noć, sveta noć (Stille Nach, heilige Nacht). Obojica su iskreno izjavila, da su o nemačkom narodu do sada imali sasvim drugačiju predstavu. Nikolaj je bio jedan od vodećih pravoslavnih teologa, veliki propovednik, koji je imao široko obrazovanje. On je, takođe, bio oštar politički borac hrišćanskog sveta, koji je već odavno bio poznat u Engleskoj i Americi. Njegov bes protiv Darvina, Marksa i Ničea nije imao granice. Tada bi iz njegovih crnih očiju počinjale da sevaju munje i varnice. Sa obojicom dostojanstvenika srpske crkve imao sam dobre lične odnose. Pred kraj rata smo se viđali u protivvazdušnim skloništima, podrumima bečkih hotela ‘Imperijal’ i ‘Bristol’, kako bi se zaštitili od kiše američkih bombi – svaka je bila teška po hiljadu kilograma – koje su padale po centru grada. U sećanju mi je naročito ostalo bombardovanje Beča 12. marta 1945. Tada je uništena svetski čuvena Bečka opera. Bombe su pljuštale oko hotela ‘Bristol’, a u podrumu tog hotela sedeli smo Nikolaj i ja i vodili filozofske razgovore. Tema nam je bio francuski mislilac Paskal i njegovo delo Misli (Pensees). S vremena na vreme, teške ekoplozije potresale su naš podrum i punile ga prašinom. U tom trenutku ja bih ustao i kazao nekoliko reči, kako bih umirio i ohrabrio brojnu decu i žene, koji su bili sa nama u skloništu. Istovremeno bi se u svoj svojoj veličini uspravio srpski patrijarh sa dugom, belom bradom i zlatnim velikim krstom obešenim o grudi, koji je do tada sedeo pored mene. Podigao je ruku u pravcu ljudi, koji su bili uplašeni i plakali su. Boljeg čoveka i veću pomoć u borbi protiv panike ne bih mogao da nađem. Posle svega nekoliko sekundi, u podrumu je opet vladao mir.
Gavrilo i Nikolaj su u političkim aktivnostima pokazali najveću uzdržanost. Do njih je stigao poziv Srba, koji su se našli u Istri, da ih posete. To su oni i uradili. Bio je to april 1945. Hitler je jedva dozvolio da do te posete dođe. On se, naime, bojao, da bi ove dve važne ličnosti neko mogao da kidnapuje. Hitler je stoga insistirao da i ja putujem sa njima. Dogovorili smo se da se nađemo u Koruškoj, kod jezera Verter (Worther). Nisam mogao da stignem na vreme, pa su oni krenuli bez mene, jer su ih Srbi iz pratnje neprestano požurivali da se već jednom krene. Ja sam ih ipak sustigao, a patrijarh i mitropolit su mi se izvinili, jer me nisu, kako je bilo dogovoreno, čekali. Oni nisu znali da sam ja preuzeo punu odgovornost za njihovu bezbednost tokom čitavog puta. Ratna područja su zamišljali sasvim drugačije. Osećali su da su politički veoma eksponirani i zbog toga meta mnogima, pa su tražili da se što pre vratimo u Austriju. Od Gavrila i Nikolaja sam se rastao u Kicbilu. Ja sam ubrzo bio interniran, a Gavrilo se vratio u Beograd i bio je i dalje poglavar SPC. Pre nekoliko godina je umro. Nikolaj je emigrirao u Ameriku, gde je, kao veliki govornik, započeo krstaški rat protiv Tita i njegove vlasti. Boriti se protiv Tita, međutim, na Zapadu je već pre mnogo godina prestalo da bude moda. Nikolaj, zakleti protivnik svih modernih ‘izama’, morao je da se suoči sa jednim moćnim ‘izmom’, sa političkim realizmom. A on se interesuje samo za krstaše koji mogu da se legitimišu time što poseduju dogovarajući broj tenkovskih divizija. Ako to nemaju, onda im je u hrišćanskom svetu obezbeđen jedino uspeh koji se zove poštovanje i pažnja.“
Šta se iz Nojbaherovog, diplomatski intoniranog, izlaganja vidi? Patrijarh i vladika nisu hteli da sarađuju s Nemcima: „Gavrilo i Nikolaj su u političkim aktivnostima pokazali najveću uzdržanost.“ Hitler je insistirao da Gavrilo i Nikolaj budu pod pratnjom, da ih „neko ne kidnapuje“ (to jest, ne otme od Nemaca, koji su nastojavali na tome da srbski velikodostojnici ostanu pod njihovom kontrolom). Patrijarh srbski i vladika žički ni u Sloveniji nisu želeli da se politički izlažu, pa su tražili povratak u Austriju.
I ovo potvrđuje našu osnovnu tezu: Hitler patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja nije smatrao svojim saveznicima.
No, pored ovih podataka o odnosu firera prema vrhu SPC, bilo bi dobro da razmislimo o odnosu firera prema Srbima koji je istovetan odnosu američkog Novog svetskog poretka prema Srbima. Jer, i Amerikanci se bore protiv „velikosrbske ideje“, i rade na razgradnji srbske vojske, i dopustivija mi je komunistička opasnost od konsolidacije srbske države (zato podržavaju sve bivše komuniste, maskirane u „leve liberale“ i „demokrate“).
Zato im smeta i Nikolaj, pa preko svojih ideoloških piona, tipa Mirka Ćorđevića i Bajforda, hoće da spreče uticaj najvećeg Srbina posle Svetog Save na svoj narod. I u tome je najstrašniji paradoks: Nikolaj, američki saveznik u borbi protiv nacista i komunista, kao i đeneral Draža, danas je neprijatelj američkih globalista i persona non grata u intelektualnom životu Srbije.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *