ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 49
Монах Калистрат пише из Свете Горе Митриновићу у Лондон.
 
Драги ми Душане,
Мир ти и радост од Господа Христа,
Ни тебе ни мене није послушао Одбор за дочек високих гостију из Индије. Него су приредили на универзитету “индијско вече”, на коме су наши гости доживели веће разочарење него некада Др. Џон Мот и Рабиндранат Тагора. Ја сам једва успео да им живот спасем. Нису могли доћи к себи неколико сати. Дрхтали су и ћутали. Али сутрадан били су одобровољени. Добили су задовољење од огромне масе народа, који је дошао на станицу да их испрати. Грозне клетве бацане су на универзитет као “легло свих зала” као “тврђаву туђинштине”, као “тровило српског народа”. Ваздух се проломио од вике и узвика. Људи су прилазили, руковали се с нашим гостима и извињавали се речима: “Опростите, то нисмо били ми, и то није српски народ. То је туђинштина, без Бога и без душе”. Деца су прилазила и љубила им руке. Наши су гости били тронути до суза. Кад је воз кретао, настало је громогласно клицање: Живела Индија! Живели Индијани! Срећан вам пут! Поздравите Индију. Дођите нам опет.
*
Др. Јевтим и Богдановић испратили су госте до границе Србије, па се вратили, а ја са њима продужио пут до Свете Горе. Кад смо стигли у светогорско пристаниште Дафну, грчка полиција је рекла, да се некрштени људи не могу пустити у Свету Гору. Само Теодосије Мангала као хришћанин може се искрцати, а друга двојица не могу. Тада је Мангала рекао, да ни он не жели да се искрца и да остави своје другове. Узалуд су га молили Пандит Шанкара и војвода Сисодија да бар он изађе и посети манастире Свете Горе, па да им после прича. Он никако на то није пристајао. Па пошто је наш брод морао кретати даље, то је љубазни игуман манастира св. Пантелејмона понудио нашим гостима своју лађицу, да у њу пређу и да њоме плове око светогорског полуострва док се ствар не реши код Протата на Кареји. А ја сам се примио улоге да идем Протату и измолим одобрење за њихово искрцавање.
Кад сам ушао у Протат и почео молити, старци су ми рекли, да је таква одлука пала пре извесног времена због злоупотребе неких јеврејских новинара.
– Нека се учини изузетак у овом случају. Ови су људи издалека.
– Изузетак може одобрити само Патријарх из Цариграда.
Пристану да пошаљу телеграм Патријарху.
Онда се упутим по твоме савету оцу Христодулу. Но и ту препрека. Отац Христодул по неколико пута у години затвара се у своју келију и ни с ким не разговара за четрдесет дана. Нађем га и сада затворена. Напишем му писмо о нашим гостима, а он ми одговори, да он жали што их не може примити и с њима разговарати. Али пристаје да им писмима одговара на њихова питања.
Вратим се у Дафну и саопштим нашим гостима, да се мора сачекати одговор Патријарха из Цариграда, али у случају да дође повољан одговор, они неће моћи лично разговарати са оцем Христодулом него само преко писама.
Они се задовоље тиме, и одмах почну писати писма оцу Христодулу. Та писма ја односим нашем великом духовнику а његове одговоре доноси поп Бојан на лађу. Знаш ли ко је поп Бојан? То је она велика душа, која се усудила узети у заштиту наше Индијане пред универзитетом у Софији. То је онај јунак који је нашим гостима отворено рекао, да се чувају три типа људи на Балкану, и то: Дрипаца у Србији, Баја Гања у Бугарији и Чапкуна у Македонији. Због тога је протеран из Бугарије и дошао је у Свету Гору, за којом је као удов поп одавно жудео. Сад смо заједно, ја и он. Ја ћу односити питања о. Христодулу а он ће доносити одговоре нашим гостима. За то време ће наши гости лагано пловити на лађици св. Пантелејмона око Свете Горе и с дивљењем посматрати старе манастире ове јединствене монашке државе у свету.
Нека те Господ духом својим обасја и благослови.
 
Твој Калистрат

One Comment

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.