ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 58
Теодосије Мангала пише цркви у Малабару
 
Христос посреди нас!
Јест и будет во вјеки!
Света Гора! На жалост ми бедни хришћани у Малабару никад нисмо ни чули за Свету Гору. А на моју велику радост ја сам у Светој Гори већ пун месец дана. Првих петнаест дана није нам било допуштено да се искрцамо у ову рајску монашку државу, и то због мојих некрштених другова, али потом је дошла изузетна дозвола од стране Патријарха из Цариграда. Петнаест дана ми смо живели у једној лађици пловећи лагано око Свете Горе. То време искористили су моји другови Пандит и Рама и слали су разна питања чувеном монаху Христодулу, од кога су добијали веома интересантне одговоре.
Царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новаца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза с небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења – то вам је Света Гора Атонска. Камо среће за Индију, и крштену и некрштену, да може учинити трампу и дати Хималаје за Свету Гору! Јер у Светој Гори хиљаде и хиљаде хришћанских монаха држе једну веру, испуњавају једно правило, имају једну наду, наду у небеско царство, и признају једну заштитницу своје земље – пресвету Богородицу.
Ми смо стигли да посетимо десет између двадесет главних манастира и велики број мањих манастира и келија и неколико пештера. У нашу почаст звонила су звона и певане црквене песме. Моји сапутници били су просто очарани. Пандит Шанкара рече:
– Кад би сва Европа имала дух Свете Горе, била би мирна и срећна; и Индија би тада могла волети Европу.
У трпезаријама манастирским читали смо на зидовима ова четири монашка правила:
Цјеломудрије,
Воздержаније,
Послушаније,
Молчаније.
Сваки манастир има по неког особитог духовника, искусног старца, који је према другим монасима као родитељ према деци.
Љубав је крајња сврха свих монашких подвига у Светој Гори – љубав према Богу и љубав према ближњима.
Ја сам се осећао срећнији и радоснији од свију. Само ме је ожалостио један монах, који ми рече да ми малабарски хришћани држимо нека јеретичка учења. „То морате исправити, додаде он савршено љубазно и мило, јер Божја истина не трпи ни једну трун неистине“. Можда ће и вас ово ожалостити. Али ја сам у име своје и ваше дао реч да ћемо одбацити свако учење, које Света Гора сматра јеретичким. Ми хоћемо чисту и свету истину. И баш због тога смо дошли у сукоб са римокатолицима, јер нисмо хтели признати њихове измишљотине како у погледу веровања тако и у погледу владања и црквеног поретка.
Сваки манастир овде има своју ризницу и костурницу. У ризницама се чувају драгоцености, светиње и рукописи мудраца светогорских. У костурницама су кости изумрле братије сваког дотичног манастира. Субота је дан мртвих. Зато се сваке суботе врше службе Божје у костурницама. Иако су то само мртве кости, оне се чувају с поштовањем јер ће доћи дан када ће затрубити труба архангелска и све ће кости оживети, како је речено и проречено.
Последњи дан нашег боравка у овој пречудној земљи био нам је и најрадоснији. То је био дан, када је монах Христодул изишао из своје келије, после четрдесет дана драговољног заточеништва. Он је тога дана примао монахе који су се као пчеле слетали к њему из све Свете Горе да га виде и чују. Калистрат га је умолио те је примио и нас.
Нисмо много разговарали. Није ни било потребно. Слађе је било гледати лице овога човека јагњета. Ја нисам у животу срео човека тако кротка и блага а у исто време тако достојанствена. Ево човека! – помислио сам у себи. Моји другови су шаптали међу собом:
– Аватара!
Својим сетним очима он је гледао у даљину. Он и јесте човек из даљине, човек са небеса а не од овога света.
При растанку он паде на земљу и трипут се поклони нама.
Сва тројица узвикнусмо као по договору:
– Дођи нам ти у Индију. Такав нам треба.
Његове сетне очи заводнише сузама и он одговори:
– Ја сам мртвац. Само Христос живи у мени. Што Христос хтедне оно ће и бити…
До скорог виђења
Ваш одани
 
Теодосије Мангала

Кључне речи:

Један коментар

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.