ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 10
Теодосије Мангала пише Малабарској цркви.
 
Мир вам и радост од Господа Исуса Христа.
Јуче је био празник Спасовдан. Славила је општина београдска. Служба у цркви Вазнесења и литија по целоме граду.
Шта је литија то и ми у Малабару знамо. Али не знамо шта је слава. То је један искључиво српски верски обичај. Сваки српски дом има свога свеца заштитника. Као што и ви знате, хришћански свеци нису некакви измишљени богови него стварне личности, који су као људи на земљи живели богоугодним животом, посветили се и у Рај ушли. Они се моле Богу за нас на земљи и Бог из љубави према њима – зато што су они показали своју љубав према Богу – испуњава им молитве за људе. На дан славе српски дом блиста у светлости и радости. На сто се постављају у част светитеља три ствари: запаљена свећа од воска, колач од пшенице и вино. Свећа представља светлост истине којом је Христос обасјао свет. Хлеб и вино представљају духовну храну и радост, све од Христа и кроз Христа. Сва чељад су обучена тог дана у свечано рухо, и сви се труде око дочекивања гостију. Нарочити гости не позивају се, него ко год наиђе и дође, бива дочекан као добродошао, са поштовањем. Наравно, да цигани и слепци добро искористе овај српски обичај. Не само да напуне стомак него и торбе. Благодарећи славама у Србији се никад није умирало од глади. Јер су славе врло честе, а милостиња чини половину славе. И краљ слави. Његова је слава свети апостол Андреја. Запамтите то, па кад дође дан светог Андреје пошаљите краљу од Србије честитку из Индије. Биће му велика радост и пријатно изненађење.
Но не само да сви домови српски славе славу него и све установе и друштва: и села и градови и цркве и школе и војска – сваки војнички пук има своју славу – и еснафи и болнице и разна добротворна удружења.
Јуче је славила општина београдска и црква Вазнесењска и Поклоничко друштво и још нека друштва и установе. То је велики дан за престоницу српску.
Патријарх је служио службу у цркви Вазнесењској са неколико епископа и мноштвом свештеника. Патријарх је одржао беседу, из које ћу вам навести неколико речи:
“Близу двеста милиона православних хришћана широм целог света славе данас величанствени догађај Христова Вазнесења са земље у небеса. Сишао је с неба као сиромах а узнео се на небо као господар коме се, по Његовим сопственим речима “даде свака власт на небу и на земљи”. Анђели су слетали на земљу кад се Он родио у пећини Витлејемској: анђели су лебдели око Њега када се на Маслиновој гори узносио на небо. Кад се родио, прости пастири први су му се поклонили, а кад се узносио поклонили су му се прости рибари, апостоли Његови. Пастири и рибари – има ли што простије и честитије? То су људи који не могу фалсификовати своју робу. Нити може пастир измислити вештачку овцу нити рибар продати вештачку рибу. Није Господ Исус изабрао ни сарафе који тргују вештачким новцем нити фабриканте који производе вештачку свилу.
“И наш српски, земљораднички и пастирски народ, изабрао је Он, да му послужи истином и правдом и добротом пред многим другим народима са извештаченим животом и извештаченим занимањима. Да благодаримо Господу на мисији коју нам је определио по неизмерној мудрости и милости својој. И као што сам вас позвао о Рождеству Христовом да се заједно са витлејемским пастирима поклонимо рођеном Месији и Спаситељу света, тако вас данас позивам да се мислено поклоните на Јелеонској гори са рибарима, апостолима, пред Њим када се узноси на небески престо славе своје, праћен војскама од лучезарних анђела.”
Још је много красних речи изрекао Патријарх, али ја нисам могао ухватити. А завршио је овако:
“Данашњи дан славе многобројни храмови у нашој отаџбини. Слави и света Жича, прва архиепископија наша, у којој је крунисан и први краљ српски Стеван. Па још славе и многа села и носе литије по пољима и њивама. Исто тако и многа друштва. Нека им слављени Христос Спас услиши молитву и помогне. Но слави и наша престоница Београд. Нека се милост Божија излије на њ. Београд је глава држави, а глава мора бити здрава. Ако је глава болесна, болесно је све тело. А ја вам кажем, да ова глава државе није сасвим здрава. Пуна је рана и краста и гноја. Због тога ми данас ходимо у литији кроз овај град, да га крстом и молитвом и духовном песмом осветимо, а то значи, да га очистимо од злих духова, и Христу Богу свецело посветимо.”
По изласку из цркве пошли смо у литију. Права наша Малабарска литија по многобројности душа, по барјацима, крстовима, хоровима и свему шаренилу. Било је ваљда сто хиљада душа у литији. Других година и сам краљ је ишао поред патријарха, али ове године, не знам зашто, он је био одсутан. А то народ, чујем, негодује. Војска, четници, музика, униформе, параде.
Ушли смо у општинску зграду љубазно позвати од патријарха. У сали на столу стајала је запаљена свећа, колач и вино. Отпеван је тропар Вазнесењу Господњем и извршена молитва са обредом. Онда је председник општине поздравио госте и позвао на закуску. За време закуске председник је устао, поздравио нарочито нас и Индијане добродошлицом. По том један елегантан господин приђе председнику, поклони се и нешто му шапну на ухо. Председник климну главом и тај господин стаде пред нас и издекламова ове две строфе:
“Индијо стара, земљо наша драга,
“Земљо нам драга, земљо свих блага
“Од стабла твога и ми смо грана
“И ми смо деца из Хиндустана
“Ти србе не знаш, но ми те знамо,
“На те мислимо, теби певамо.
“Од Хималаја до Хиндукуша
“С тобом је наше срце и душа”.
 
Овај млади господин зове се Богдановић. Путовао је по свој Индији и много је заволео нашу земљу. Били смо код њега на чају и дуго разговарали. Он нас је извео у парк звани Калемегдан, да би гледали залазак сунца, што је неoбичан призор у овом граду.
Калемегдан је сада парк и шеталиште. Но историја тога места је језива. То је кроз векове било српско крваво мучилиште. Што је колосеум у Риму то је Калемегдан у Београду за хришћане. Тамо су хришћани пред зверове бацани, а овде су Турци Србе на колац живе набијали. Када би се тачније проучило, можда би се нашло да је више хришћана пострадало на Калемегдану него у колосеуму. Јер је мучеништво хришћана Срба под муслиманима дуже трајало него ли мучеништво хришћана под незнабожачким Римљанима. Замислите, да човек човека на колац набије! Ни тигар ни змијски цар у Индији не умеју тако да муче своје жртве. Али демони кад узму власт над људима уче их како да муче своју браћу.
Слушајући повест о српским мученицима на овом месту ја сам у мислима био у Индији са негдашњим мученицима за Христа, најпре са светим апостолом Томом, оснивачем наше цркве, а потом са многобројним страдалницима Христа ради у време цара Авенира, Акбара и Могула. Помислио сам како је крв мученичка веза између свих народа хришћанских. И ја сам осетио свим срцем како ме калемегдански мученици везују за Србију више него ишта друго. И кад би мене неко питао, каква је најјача веза између Индије и Србије ја бих одговорио: Крв мученичка.
Целује вас и благосиља
 
Теодосије Мангала

One Comment

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.