ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 16
Госпођа Катјајани пише своме сину Рами Сисодији у Србију.
 
Желим ти избављење из ове глупе Самсаре, више теби него себи, мили ми Рамо, сине мој. Нека би ти ја била последња мајка, и нека се више не нађе ниједна мајчина утроба, ни човечија ни животињска, која би те поново родила и у вртлог ове Самсаре бацила.
Знам да си довољно несрећан што мораш да губиш дане у тој незнабожачкој Европи, где људи не знају ни за Бога ни за човека него само за животињу. Јер Бога одричу а човека сматрају животињом. Због тога је код њих изгубљена и божанственост и човечност; остало је само животињство. То сам ево и ја овде у Индији искусила ових последњих дана, црних као што је црно подземно царство бога Јаме.
Хтела сам да ти не наносим бол. Има га свако довољно у овом очајном животу. Али ипак нисам могла да сакријем од тебе оно што се збива у кући твојих предака Сисодија, којој си кући ти сада глава. Те сам замолила гоcпођу Индумати да те преко свога супруга Пандит Гаури Шанкаре полако уведе у мрак догађаја који ево твоју славну кућу чине несрећнијом од свих славних кућа у Индији. Бојим се, умрећу, па ко би ти онда казао истину?
Да ти причам све по реду.
Прво, већ два месеца сам у тамници због оне красне и верне Сакунтале, која се даде спалити на Џумни за својим умрлим мужем Кабиром, нашим рођаком. Тамничар ми је неки муслиман, који једе кравље месо. Помисли ужаса! Кроз мој пенџер на келији ја сам неколико пута видела, како се кољу краве, ове свете животиње, слике највиших божанстава индијских. Ај, зашто их громовник Индра не порази! Онда сам се зарекла да не гледам кроз пенџер, и да уопште ништа не гледам осим своју душу и своју Карму. Златни Рамо мој, нека би ти што пре помркло ово лажно видљиво сунце, и нека би ти вечна тама Нирване дала покој. Али ја морам да те узнемирим својом причом. Изведена сам пред суд. Прочитали су ми оптужбу, да сам ја виновница смрти удовице Сакунтале, и да морам искусити казну убице, а то је смрт. На то сам ја одговорила: Ја нисам европска жена да бих се смела служити лажима и обманама и адвокатима. Ја сам обавезна говорити истину. А истина у овом случају јесте ово: Нисам ја напутила ни подговорила Сакунталу да иде у драговољну смрт. Да сам то учинила смањила биx њену славу. То је њена лична одлука, коју сам ја само одобрила и поздравила до висине небеса и до дубине Индијског океана.
– Зашто си тај чин одушевљено поздравила?
– Зато што ми он сведочи да још постоји Индија, и да у њој није ишчезао прастари дух супружанске верности до смрти. Даље сам рекла: Нисам се само ја томе догађају радовала. Томе се радовао и дух последњег махараџе слободне Индије Прити Раџа, који је био погубљен од Могула. Радовао се и дух његове прекрасне супруге Санџугте, коју је као робињу Могул хтео узети за жену. Санџугта обећа привидно Могулу да ће поћи за њега, али га умоли за дозволу да оде и ода почаст своме бившем супругу. Могул јој то дозволи. Но она оде на ломачу, на којој је требало да се сагори мртво тело Прити Раџа. И кад ју је пламен обузео, она је викнула: “Ето ме к теби, љубљени мој!” – загрлила је мртво тело свога посеченог супруга и издахнула. – Све ово ви Европејци не разумете! И како би разумели, кад у вас нема верности између мужа и жене, нити икакве друге везе осим телесне? И кад се безмало сваки разводи са својом женом после кратког времена брака?
Речено ми је да и даље морам остати у тамници, док се ствар не иследи. И враћена сам у моју келију. При пролазу кроз тамничко двориште видела сам кравље месо, модро и крваво, како се носи и баца из руке у руку. О, свете краве индијске, не осудите нас, него муслимане. Они су криви за ваше умртвљење а не ми, следбеници Веданти и Шакјамуне.
Друга несрећа је већа од ове прве, мој слатки сине. Арџуна, брат твој и по несрећи син мој, повео се за неком демонском Европљанком, Гладис, Кладис, како ли је зову. Она га је напутила да створи један револуционарни одбор за некакво ослобођење Индије од Енглеза. Ај, јадни мој Арџуно, што не знаш да је наша дужност, наша Дарма, не некакво ослобођење од људи него од овога печалнога и беднога живота. Објавио је дакле проглас на сву Индију, да се буди, да устане на оружје, да силом задобије своју слободу. Заборавио је да се слобода не добија оружјем и силом него постом и одрицањем себе. Кажу, да му је она жена писала тај проглас за бунт. Он се с њом верио и хоће њоме да се ожени.
И та друга невоља тешка је и претешка. Али је трећа најтежа. Арџуна је прекршио веридбу са ћерком војводе Рамачандре, са којом је верен још као дечак. У Индији то је неопростиво безакоње. Осрамотио је и нашу кућу, управо твоју Рамо, а и кућу уваженог војводе Рамачандре.
Тамничар је, као што ти рекох, један грозни муслиман, који једе кравље месо, те од њега не очекујем никакве утехе души мојој. Али његов је помоћник један Хиндус, наше вере, који поштује краву као и ми. Он ми је једног дана дошаптао, да је Арџуна ухапшен због оне жене и оног прогласа и да се налази у истој овој тамници где и ја. Али мени је немогуће видети се са њим. Утолико је мој бол већи.
Лако би ми било, само да си ми ти овде, сунце живота мога, светлије од онога које се рађа свако јутро изнад снежних врхова Хималаја а које ја не видим. Кад ћеш доћи? Да ли ћу те још видети? Како мислиш опрати све ове срамоте са наше куће? Ништа не знам.
Болесна сам и желим умрети. Свом снагом желим умрети. Многи твоји пријатељи јавили су ми се и послали ми речи утехе. И Сомадева из Бомбаја, и Пандава из Бенареса, и наш величанствени Махатма Ганди, и Рабиндранат песник, па чак и онај муслиман из Делхи Халил, посланик у Конгресу.
Мути ми се мозак. Чини што знаш. Не умем саветовати. Само те срцем волим. Твоја мати
 
Катјајани

One Comment

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.