ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 9
Госпођа Индумати пише своме супругу Пандит Гаури.
 
Желим ти мир, блажену мокшу, – више теби него себи.
О како би се радовала кад би могла да ти напишем писмо које би те развеселило као букет мирисног цвећа. Али овога пута ускраћена је та радост и мени и теби. Ово моје писмо је од самога трња. Хришћани причају, како су Јевреји ставили на главу Христу трнов венац место заслужене царске круне, и како се крв лила низ Његово лице испод трновог венца. Тако ваљда хоће и наши богови индијски, да понеко од нас понесе на глави трнов венац од људи безбожних и неправедних.
Познати војвода Рамачандра, од славне фамилије индијских кшатрија, написао ми је писмо молећи ме да што пре одем до старе госпође Катјајане, мајке твога друга и сапутника Раме Сисодије. Због чега – то ми није рекао. Али ја сам слутила зло. Кад сам стигла у дом кнежева Сисодија, рекли су ми да је стара госпођа ухапшена и да је до ње немогуће доћи. Кад сам упитала за младог кнеза Арџуну, брата Раминог, слуге су с горким осмехом одмахнули главом и прећутали. Шта да чиним, мислила сам? Шта је то војвода Рамачандра хтео са мном? Велика загонетка. Одем одмах у оближњи храм бога Шиве и принесем жртву у цвећу и маслу, па се упутим право тамници.
– Да ли је ту племенита госпођа Катјајани Сисодија и да ли бих могла с њом говорити? – упитах тамничара.
– Ту је, но немогуће је с њом говорити.
Дала сам му бакшиш, опрости.
Кад ме је стара госпа видела, бризнула је у плач. И кроз плач отпричала ми је две своје заиста горке муке.
Прва мука што је ухапшена. А ухапшена је што је, према сазнању полиције, побудила Сакунталу, младу удовицу Кабирову да се преда на спаљење, и што је при самом чину спаљивања помагала јој да се обуче, и храбрила, и све остале лудорије што полицијски агенти могу натоварити на једног човека, да би се показали заслужни своје плате. Као што ти је познато, закон против спаљивања удовица је веома строг, тако да стара госпођа Сисодија очекује најгоре.
Но друга мука је страшнија од прве. Она мисли, да ју је полицији доставила некаква новинарка, аматерка, шоферка, шта ли не знам, по имену Гледис Факхарсон, у коју се заљубио њен млађи син, кнез Арџуна. Та дама је, каже, много старија од Арџуне, а владања и понашања је таквог да је уопште њена појава у нашој божанској Индији једна гнојна рана. Па још замислите такво једно лице у вези са славном кшатријском и кнежевском фамилијом Сисодија!
Но уз ту срамоту долази још једна срамота која пада на кућу војводе Рамачандре. Још пре седам година ћерка Рамачандрина је верена за Арџуна. А сада Арџуна њу напушта и будали се са некаквом – како јој рекох име – Гледис Фаркхарсон (yх, да страшна имена). Сад сам разумела, зашто је мени писао војвода Рамачандра. Али опет нисам могла да разумем, зашто су мене у све ово умешали и шта бих ја ту могла помоћи.
– Ништа друго, кћери моја златна, ништа друго него само да пишеш Пандит Гаури Шанкари, да он то некако поступно и вешто саопшти моме Рами, сунцу живота мога. Ускраћујући му највећи бол а њему ће богови јавити шта треба да чини.
Кад сам изашла из тамнице на мрачну улицу неко ме ухвати за руку. Уплаших се и тргох:
– Не бој се, племенита Индумати, нека те Вишну награди хиљадоструко за твоју доброту. Зар ме не познајеш? Несрећа ме је изменила и брига постарила. Ја сам војвода Рамачандра. Хвала ти што си ме послушала и дошла.
– Ништа, одговорих ја, мени је само жао што не видим баш ништа шта бих могла послужити и теби и старој госпођи Катјајани.
– Можеш много, рече војвода, управо све. Пиши свом супругу и нашем чувеном Брамину, кога и сам махараџа цени изнад свих брамина свог царства, пиши му да каже Рами какву је срамоту нанео Арџуна и на његов и на мој дом. Нека му отворено каже да ћу се ја постарати да Арџуна својом крвљу опере две срамоте са две индијске кшатријске куће.
Ево ти дакле трња више него што си очекивао. Жалим, али шта да чиним? Кад руже прецветају трње остаје. И само је трње трајно и непролазно. Бујица живота мути изненадно наше тихе воде и наше изворе затрпава камењем.
Чини како знаш. Ја ти у овоме не умем бити саветник. Само ти могу рећи да свом душом делим бол старе Катјајани и гнев војводе Рамачандре.
Поштује те и клања ти се
 
Индумати

Кључне речи:

Један коментар

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *