ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 48
Пандит Гаури Шанкара пише везиру махараџе од Малабара.
 
Ом, намо Тримурти[1].
Досадисмо многим писмима из Европе нашем светлом Махараџи – нека би га сви индијски Аватaри сачували од злих духова. Зато пишем теби. Па кад он буде био при добром расположењу и упита за нас, ти му тада прочитај ово писмо.
Нисмо мислили задржати се у Србији ни једнога дана, а задржали смо се дуже него у Француској и Немачкој. Наш индијски пријатељ Митриновић из Лондона молио нас је у Лондону да застанемо у његовој отаџбини Србији, и ми смо га послушали. И ето задржали смо се у овој земљи шест месеци. Сад је септембар, за Србе најугодније време, а за нас Индијане страшна хладноћа. Просто неиздржљиво, нарочито ноћу. Па се спремамо да сутра кренемо на Југ, а потом даље за Индију. Овде се људи не купају ни по једанпут дневно, а камоли по неколико пута као ми у Индији, па нам је и то необично. Није ни чудо, јер се не зноје од врућине толико колико ми, па се зато и не купају.
О Србима могу ти још рећи, да је то народ психички дубок а судбински трагичан. Доћи ће време кад ће бити опште признато, да је то народ најдубљи и најтрагичнији у свој Европи. Да су Срби остали верни своме патријархалном строју, својим обичајима, својим законима и својим појмовима о човеку, породици и друштву, они би били најсрећнији и најугледнији народ међу народима и поред све своје трагичности. Изгледа ми да их је трагична судба пратила и постизала баш због поремећаја у свему овоме. Поремећај је дошао од европске школе, у којој су се школовали државни службеници. Србија нема своје школе, свога васпитања омладине. Ту је корен њенога зла. Ако икад успе да се ослободи европске школе и установи свој начин васпитања, у духу вековних народних схватања, Србија ће се поново напунити духом светитељства и херојства, као суд кад се напуни и препуни медом или млеком па прелива. Таква Србија биће неизмерно корисна и Европи и нама у Индији.
А каква је туђинска, ненародна школа у Србији, осетили смо добро и ми вечерас. У сали универзитета било је приређено „индијско вече“. Иако нас је Калистрат упорно одвраћао да не идемо на то „вече“, ми смо ипак отишли по жељи наших пријатеља Др. Јевтима и Богдановића. Калистрат се грувао у прса и викао: „Сад ћете видети срамоту Српску!“
Како да ти почнем описивати оно што се не да описати. Професори и студенти из Софије, престонице земље Бугарије, писали су својим друговима у Србију, да нас не примају и не слушају, јер смо ми тобож „агенти енглески“! Замисли! Нисмо успели ни да проговоримо. С почетка је настала граја, па вика, па урнебес. Погашена је светлост, и пакао је заклокотао. За нашу велику срећу, Калистрат је дојурио к нама по мраку, ухватио нас за руке и извео на улицу. Док смо се ми удаљавали, иза наших леђа још је клокотао пакао несрпске школе.
То је био прави Шивин дан! Знаш кад се бог Шива разгњеви па произведе вихор међ људима.
*
А сад док ти ја пишем ово писмо, моји другови спремају ствари да би сутра отпутовали. Калистрат нарочито настојава да се не задржавамо даље. „Могу они демонијаци доћи сутра пред ову кућу да праве демонстрације.“ Примили смо његов савет.
Кроз неколико сати дакле напустићемо ову земљу, али срце наше неће се никад испразнити од љубави према српском народу. Пет стотина година страдао је овај народ од турске тираније а сада страда од тираније својих отуђених синова. Народ веома дубок, али веома трагичан. Реци ми, везире, има ли дубине без трагедије? И има ли славе без трагичне судбе.
Нека би Васудеваја одузео половину од мога века и даровао теби.
Твој верни и одани
 
Пандит Гаури Шанкара
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ом намо Тримурти. „Ја се клањам тројици богова“, тј. Брами, Вишну и Шиви.
Кључне речи:

Један коментар

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *