ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 13
Рама Сисодија пише Халил Сеад-Едину у Делхи.
 
Селам, Халиле мој.
Ја сам мислио, да сте ви муслимани највећа зла починили у Индији. Али сам се преварио. Турци муслимани починили су несравњено већа зла хришћанима на Балкану. Замисли само: живе људе на колац набијати! То није чинио ни Могул а још мање Акбар у Индији. И то стотине и хиљаде набијаних на колац па још кроз векове. И твоја муслиманска савест побуниће се против овога. Ја знам да ти не волиш Турке, па ћеш њихова недела бацити на њих као Турке а не као муслимане. Завојевачи Индије Акбар[1] и Могул[2], у прво време погубили су много нашег народа, али доцније су ублажили своје насилне методе и створили сношљиве услове живота. Нарочито Акбар, који је у току времена све више показивао поштовање према религији Хиндуизма уколико се више упознавао са Ведантама и са нашим хималајским аскетима и мудрацима. И не само да је зидао џамије него је помагао зидање и пагода. Још је и за своје министре узимао Хиндусе а не Арабе.
Међутим Турци на Балкану нису оставили никакав добар спомен. А владали су над овим хришћанским народима пола хиљаде година. Стару културу грчких и српских краљева срушили су а нову нису дали. Нису ни могли дати оно што сами нису имали. Као војничко и завојевачко племе Турци су постепено покорили сву Азију од Индије и Јемена па до Пеште и Беча. И примали су од покорених народа у Азији и на Балкану од њихове културе оно што им је годило. Па чак кад су своју државу требали да учврсте и уреде, султани су узимали дуго времена Србе, Грке и Јермене за велике везире. Било је неких десет само Срба великих везира. То су били чобани, које су Турци зграбили, одвели, потурчили и учинили јаничарима. Ови велики везири су више него сами султани проширили и утврдили турску државу у Европи, чудо велико. Цело једно столеће на турском двору српски језик служио је као језик моде и дипломатије, слично француском у 19. веку.
Ти си књижевник и писац драма, Халиле. Па мислим да ће те задивити кад ти кажем, да је историја Срба драматична исто тако као и наша индијска; чак бих се усудио да кажем – и драматичнија од индијске. Због тога је код Срба и створен еп, тако опширан и тако драматичан и сјајан, да му у Европи нема равна. Само народи са великом драматичном историјом имају еп. Српски еп је сличан једино нашим индијским еповима: Махабхарати и Рамајани. Само је српском епу један недостатак, што није повезан у једну целину. А то је стога што Срби нису имали једнога Омира, као Грци, нити каквога Валмикиа као Индијани. Но српски еп има надмоћност над грчким и индијским епом у томе што је много више заснован на стварности него на фантазији, хоћу рећи: много више на стварним историјским личностима и догађајима него на машти и сањарији.
Хоћеш ли да ти наведем само два три примера из српске историје и народне певаније, које би ти могао славно драматизовати? Ево:
Најмлађи син кнеза Немање Сава бежи од својих родитеља у седамнаестој години у Свету Гору, или како би ми рекли у “шумски аскетски универзитет.” Растужени родитељи покушавају да га врате, али узалуд. Он постаје монах, и привлачи свога старога оца да се и он замонаши. Два старија брата Савина заваде се око престола, и Сава доноси мртво тело очево, да над њим измири браћу. Постаје архиепископ националне цркве српске. Утврђује веру у народу. Учи властелу и народ истини и светом путу живота, путује два пута у Јерусалим, па у Вавилон, Египат и Синајску Гору. На последњем повратку умире у Трнову, престоници бугарској. Пренет у Србију. У време турског господарства, народ налази утеху и моралну снагу на гробу његовом. Да би то прекратио, Синан паша преноси га у Београд и спаљује на ломачи. Но како песма каже: спалио је свечеве кости а не свеца. Од тада свети Сава постаје још бујнији извор утехе и снаге своме народу.
Како ти се ово допада?
И још ово:
Последњи слободни кнез, српски Лазар, сличан трагичној личности последњег слободног цара индијског Прити Раџу, прима писмо од султана Мурата. Или да се преда или да му изиђе на мегдан. У исто време ангел Божји јавља му се и говори, да се он мора одлучити или за царство небесно или за земаљско. Ако се одлучи за земаљско, победиће Турке и остаће цар. Ако ли се одлучи за небесно, он ће погинути и сва ће његова војска изгинути. Мислио Лазар и мислио, коме ће се приволети царству. Кидао се и колебао се. Ако се приволи царству земаљскоме, говорио је себи, земаљско је за малена царство, ако ли се приволи небесном, небесно је увек и до века. Најзад, он се приволева царству небесноме, и гине у боју за веру хришћанску. Са њиме гине на Косову пољу сва српска војска. Али Лазар постаје светац, и његово тело до данашњег дана чува се у једном манастиру као нераспаднуто, посвећено и чудотворно. А славна погибија хришћана на Косову постаје неисцрпни извор надахнућа за 15 наредних поколења српских.
А ово како ти се допада, Халиле? Уз то бих ти ја могао додати безброј сјајних појединости, које би ти просто гутао од милине и чуда.
Ако желиш, ја ћу те претрпати писмима са стотине оваквих драматичних сцена из српске историје. Пиши ми и јави. За тебе сам готов све учинити. Ти ниси Турчин. Ти си пореклом од кшатрија из Арабије, који су под Акбаром покорили Индију. Твоја исламска вера састоји се у милости а не у насиљу. Не на врху пророкова мача него у дубини Алахова срца.
 
Твој Рама Сисодија
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Акбар, муслиман, освајач Индије у 13. веку. Акбар је арапска реч и значи победилац. Цар Акбар је слављен као мудар и умерен владар. Он јe био широкогруд према немуслиманским верама у Индији у толикој мери, да је помагао зидање браманских пагода и да је за своје министре узимао Хиндусе немуслимане. Али је по злу остао познат његов праунук Аурангзеб, страшан мухамедански фанатик и крволок.
  2. Могул. Монголски освајач Индије, под којим је Индија љуто пропиштала.

One Comment

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.