ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 18
Теодосије Мангала пише митрополиту од Малабара
 
Помози ти Бог, дедо митрополите.
Реци: Бог ти помогао.
Тако ћемо се онда поздрављати и отпоздрављати по српски.
Тако се Срби увек поздрављају изузев великих празника Христових.
Древни је обичај српски, да старији поздрављају млађе а млађи отпоздрављају. Чуо сам да је то био и староиндијски обичај.
Видели смо српског свештеника где путује друмом на коњу. На њиви украј друма народ је жњео пшеницу. Кад су жетеоци опазили свештеника, сви су се усправили и ћутке чекали да их свештеник поздрави.
– Помози вам Бог, браћо, викнуо је свештеник.
– Бог ти помогао, отпоздрављали су сви у глас.
А да њих свештеник није први поздравио, не би ни они њега.
Уз мене је седео отац Калистрат, један сјајан монах из Свете Горе, који нам је један од путовођа по Србији. Па уздахну отац Калистрат и рече:
– Ето тако је код народа. А наша се господа поздрављају са Добро јутро и Добар дан. Какав је то поздрав у коме се не спомиње свето име Божје? Не долази нам здравље од јутра или од дана или од вечера него од Бога. И још кад се изусти свето име Божје oчишћава се ваздух, освећује сва природа и разгоне зли духови.
Упитах га:
– А како се говори кад се људи растају?
– С Богом пошли! И С Богом остајте!
Др. Јевтим, индолог и наш други сапутник срди се на Калистрата што овај критикује српску господу. Доктор би хтео да нам истакне све што је добро код Срба а да прећути што је рђаво. Калистрат напротив прећуткује све што је добро а обара се на оно што је рђаво.
– Зашто ти, оче Калистрате, мутиш радост нашим гостима? Зашто им не показујеш оно што је добро и лепо код Срба?
– Зато, докторе, што ће они и сами видети што је добро и лепо, уколико га има код нас, али се бојим неће моћи видети наше зло, па ће поћи својој кући са погрешним појмом о Србима.
– Онда ајд’ па истреси сву торбицу наших зала! – рече зловољно доктор.
– Хоћу, хоћу, али не торбицу него велику врећу. Зар није зло то што људи, чак и старци љубе руке младим женама у знак поздрава? Одакле сте ви, господо српска, примили ту глупост? Стари и пристојни српски обичај јесте, да млађи љубе руке само старцима и старицама. Али нови реформатори погазили су тај пристојни и природни обичај и завели једну глупост и саблазан.
– Па зар није зло то, што су господа српска завела обичај да невеста доноси мираз младожењи? Код Срба је хиљаде година постојао обичај или брак без мираза ма с које стране или пак младожења даје уздарје родитељима девојачким. Доста је што родитељи дају њему, странцу, своју ћерку, коју су они годинама подизали и васпитавали, и купали водом и сузама, па је сасвим у реду да младожења даје неко уздарје било у злату или нечем другом као неко признање и утеху родитељима. Но код нас се дошло до једног очајног двојства између народа и господе, и до две супротне праксе: Мираз без љубави и љубав без мираза.
Доктор Јевтим поче да маше рукама као да се брани од оца.
– Доста, доста, узвикну он.
– Како доста, докторе драги? Нисам још начео торбицу а камоли врећу наших зала. Кажи ми, шта су господа наша учинила од недеље, дана у који је Христос васкрсао из гроба? Дозволили су да све пивнице, ракиџинице и дуванџинице и коцкарнице буду отворене у тај дан по ваздан, а забранили су законом отварање хлебарница. Дакле, недељом се не може продавати хлеб а може сваки отров! Тако је ето овај свети дан постао привилеговани дан отрова. Па кад свештеници у недељу објављују у црквама васкрсење Христа из гроба, господа наша и она морална сиротиња која следује њиховом примеру, погребавају своје душе по пивницама и коцкарницама. – Па погледајте шта су ти безбожници учинили од наших манастира. Спровели су навлаш насипе и железнице поред највећих светиња Србинових, те тиме упропастили и мир и имање манастирско. Још су одузели већи део имања од свих манастира а на остатак ударили тешке порезе и дажбине. Међутим и Турци нису ударали порезе на манастире као ни на своје вакуфе. Али Турци су ипак азијски народ, а то значи народ са јаком вером у Бога, док су господа српска ђакеле безбожне и отупеле Европе. Опустошили су и осиромашили и оптеретили наше манастире тако, да се мало ко у наше дане одлучује да иде у монахе. Једном речју, упропастили су нам монаштво, то јест оно што је главни стуб праве и истините цркве Христове. Бог нека их пита!
– Та доста, доста завапи Др. Јевтим. Господо, молим вас, немојте га слушати. Он претерује; није тако. Зашто им не говориш, оче Калистрате, као монах о величанствености Дечана, о красоти Грачанице, о…
– Они су сами видели те величанствене зидине. Није нужно да им о томе говорим. Кам да им могу говорити о величанствености наше душе и нашег карактера, што треба да одговара красоти тих зидина сазиданих ради душе и карактера, а не ради сујете, али не могу. Ја сам светогорац, са најстрожијим заветом да говорим истину, а ви сте људи од света, који у све уносите политику, тј. Мешате неистину са истином.
Тада смо сва тројица нас Индијана замолили Калистрата да завеже своју торбицу, колико да спасемо добро расположење друге двојице наших пратиоца. Наравно, у души смо одобравали искреност његову.
Народ који уме себе да критикује, и тако немилосрдно секцира, не може пропасти. Ништа није симпатичније него кад један човек или један народ слободно исповеда своје грехе. Али су разна васпитања код разних народа. Док Енглези стално себе подништавају и критикују, дотле Американци тешко подносе и најмању критику.
Ја бих препоручио и нашим верним у Малабару овакав искрени став овога дивнога светогорског калуђера. Калистрат нам је постао мио као рођени брат. Не само мени као крштеном човеку него и Пандит Шанкари и Рами Сисодији.
Мир ти и благодат од Господа нашег и Спаса, како теби тако и свој нашој верној браћи у Малабару.
Покорни ти и одани
 
Теодосије Мангала

One Comment

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.