ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 20
Душан Митриновић пише из Лондона доктору Јевтиму у Београд.
 
Залуд ме зовеш, драги Јевтиме, нећу ти доћи.
Мој Јевтиме како ћу ти доћи
Кад не могу кроз Београд проћи
Од господства српских учењака
Што не знају за Бога и душу.
Ја сам долазио у Београд неколико пута после Светског рата. Хтео сам да помогнем својој отаџбини, а осећао сам и да могу да помогнем. Но сваки пут био сам исмејан и поруган од те господе, да сам се решио отићи и више не доћи. Поступио сам као апостол Павле, који је почео прво проповедати Христово Јеванђеље своме јеврејскоме народу. Но кад је био од њих исмејан и поруган, он се окренуо туђим незнабожним народима, и постао је апостол незнабожаца.
Са посланицима махараџе од Малабара ја сам се састао у Лондону неколико пута и с њима искрено и срдачно разговарао. Рекао сам им отворено, да од садашње Европе не могу никакво добро очекивати. Европа је сама себе унесрећила и сада као нека фурија преноси своју несрећу на остале расе и континенте као она лисица која је у крађи изгубила реп па саветовала све лисице да одсеку реп. Изашла је из свога центра и сад безумно јури по периферији тражећи центар тамо где га нема. Одбацила је Христа, и зато је полудела. Историја света не зна за неки период када су људи плиће умовали него што је ово време које плиткоуми Европејци преживљују. Ја кад разговарам с најпознатијим интелектуалцима о овом великом граду стидим се и проклињем судбу зашто ме је довела у свет у садашње време а не пре седам хиљада година, и зашто у Европи а не у Тасманији или у Конгу међу Црнцима. Јер и тасмански људождери и африкански Црнци поред свих својих заблуда осећају и признају неку велику тајну иза свега видљивога и неку вишу силу изнад свих физичких сила, док интелектуална Европа признаје само оно што очима види и рукама додирне. Такав груби и плитки материјализам незапамћен је у прошлости човечанства.
Онда сам им рекао, да ће пре наћи духовно поимање живота код малих и потиштених народа него ли код великих. Говорио сам им о Балкану, нарочито о Србији. Рекао сам им, да нигде у Европи неће наћи толико разумевања за Индију као на Балкану. Нити се могу и од кога надати некој духовној помоћи осим од српског народа, који је расно и психички подсвесно најближи Индијанима.
А Индија потребује помоћи. И духовне и моралне, што се у крајњој линији своди на једно. Код ње је велико превирање. Она не може више остати при својим безбројним боговима, који су исто тако немоћни као и људи и потчињени бедама људским, како је увидео и објавио Гаутама Буда. „Ја хоћу да спасем и људе и богове“, говорио је Буда. Па кад тако човек говори о боговима, онда ту и нема богова. И заиста их нема. Индијски богови не постоје. Али постоји у Индији верско расположење као нигде у свету. Неодољива чежња за вишим, нематеријалним светом. Индијска је душа као и индијска земља бујна за свако прорашће. Сваковрсно и бујно прорашће претрпало је душу наше браће у Индији и збунило је. Индија је у очајању. Она је кроз хиљаде година била главни носилац и проповедник очајања, очајног песимизма. Постоји глад и жеђ за правим Богом, који је свемоћан и који воли људе. Постоји решеност на смрт да се дође до истине. Постоји нечувена аскеза, самомучење до самоубиства, у ствари ради ничега. Ради боље реинкарнације по Веданти, или ради Нирване по Буди. И једно и друго је очајање без светлости и без радости. Али је тле плодно и бујно без паралеле, и чека право семе.
Протестантски и католички народи, народи велики и моћни, покушали су да посеју семе Христово у Индији. Сеју га већ три стотине година, али узалуд. Не ниче. Душа индијска не прима га. Јер осећа да то сејање више означава пропаганду него апостолство. Даје се не да се даде, него да се више добије. Помаже се не да се помогне, него да се ухвати и захвати. Пропагатори а не апостоли сејали су до сада. Политичари а не браћа нудили су и давали до сада. Искрена Индија то је осетила и одбила. Свако семе у њој расте, само не хришћанско. Није ли то грозно? Две светске империје, папска и британска, нису успеле до сада ни колико апостол Тома са својим сиромашним следбеницима. Али сиромашни – У томе је решење загонетке.
Од сиромаха примиће Индија Христа Месију. Неће од богаташа. Нипошто од империјалиста.
Разумеш ли ме, Јевтиме мој? Од Србије примила би Индија спасоносно Евангелије царства небеснога. Зашто баш од Србије?
Прво зато што Србија нема никаквог материјалног ни политичког интереса у Индији. То Индија зна. Зато ће радо отворити уши своје за искрену евангелску реч оних који од ње не траже ништа а желе да јој даду све.
Друго зато што су Срби једини народ у Европи, који се кроз хиљаде година у свима сукобима и ратовима опредељује и изјашњује за царство небесно а не земаљско. Да, и који је више пута губио своје земаљско царство да би добио небесно. А то и јесте срж Христова Евангелија.
Треће зато што, као што раније споменух, Срби расно и психички подсвесно носе Индију у себи. Јер су сами пореклом из Индије.
Са оваквим својим излагањем ја сам успео да побудим посланике махараџе од Малабара да пођу у Србију и да се тамо задрже ма и најкраће време. Хвала им; послушали су ме. Уосталом могу ти рећи, да Индијани мене више слушају него Срби. Сад стрепим на какав ће пријем тамо наићи.
Но ја сам им напоменуо, да је октопод европске заразе зарио своје пипке и у српску школу и школску интелигенцију. Да не смеју губити из вида ни за минут кад буду били у Србији ону двојственост која постоји између народа и школске интелигенције. Рекао сам им, да се нарочито чувају београдског универзитета. Два знаменита човека светскога гласа доживели су на том универзитету приликом својих предавања такве скандале као нигде на пет континената. То су Др. Џон Мот и Рабиндранат Тагора. Кад је Др. Џон Мот говорио о потреби хришћанске вере за студенте, ови су се међу собом столицама потукли и крв је пала. А кад је славни индијски песник Тагора говорио на универзитету рекао је да ће Европа пропасти ако се не поврати Богу, студенти су дрекали од беса и назвали га реакционаром вичући: Живео Ганди! Тада је Тагора зачуђено објаснио да је Ганди његов ученик и најбољи пријатељ, и да међу њима влада савршена сагласност у свему. Том изјавом успео је Тагора да утиша ону игнорантну младеж и да доврши своју реч.
Дакле поштеди ове честите људе од београдског универзитета, крајње станице европске мизерије. Води их у прави српски народ и ако је икако могуће у Свету Гору.
 
Твој одани Митриновић

Кључне речи:

Један коментар

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *