ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 15
Пандит Гаури Шанкара пише Махараџи од Малабара.
 
Светли махараџо,
Мир ти од бога Шиве и радост од богиње Кали.
Нека би ти овај век био последњи век твога живота, без поновног рађања у другим телима, без реинкарнације. И нека би ти душа достигла вечну нирвану, у којој нема смене од дана и ноћи, нити и најмањег ветра и таласа. Ом. Ом. Ом.
Гостољубиви Срби тако су нас примили у њиховим манастирима, да ја не могу рећи да сам у животу љубазније примљен у нашим најсветијим местима у Пури или у Бенаресу. А они имају много манастира, од којих су већина порушени под турском владавином. Као и наши манастири тако и српски били су кроз многе векове једини универзитети. Кам да су то и сада! Јесу они то и сада за масе народне, али не и за интелигенцију. Но о томе несрећном двојству, од кога смо и ми у Индији почели боловати, писаћемо другом приликом.
На путу по манастирима пратили су нас три дивна човека: Др. Јевтим, Богдановић и калуђер Калистрат из некакве Свете Горе. Овај Калистрат је чудан особењак. Он никако није хтео с нама јести изговарајући се овим или оним, а уствари због тога што ми нисмо крштени људи. Нисмо се због тога срдили, јер ми брамини у Индији не седамо за исту трпезу са нашим шудрама, људима наше вере. Но док ми са шудрима не једемо заједно због расне и крвне разлике, Калистрат неће да једе с нама због верске разлике.
Иначе овај Калистрат је најмилији човек кога смо до сада срели у Србији. Он нам служи око трпезе. Он нас непрестано нуди јелом и пићем. И стално нам пребацује, како ништа не окушамо. “Далеко је до Индије. Треба да се добро поткрепите за тако далек пут. А ви баш ништа не једете и не пијете. Већи сте ви аскети од нас Светогораца. То ћу причати монасима у Светој Гори и рећи ћу: треба да се стидимо од Индијана. Њихови кнежеви и војводе уздржавају се од јела и пића више него ми. Једна кашика пиринча, и њима је доста за цео дан. А ми прождрљивци једемо и маслине и рибу и ракове и икру, па још и вино пијемо. – Та узмите, господо, ево ово је добро. Баш ништа нећете, па то је. Опростите… Наша су јела, види се, за вас, префињене људе, врло сурова и неукусна.” И тако стално се извињавао и све своје подништавао као неки Кинез.
Но не само да нас Калистрат служи и нуди за трпезом. Много више од тога. Он нам чисти ципеле, истреса и четка одело, пегла турбане. Војводи Рами узео је једне ноћи златан појас и мач, и тако очистио и углачао, да се војвода задивио. Он стоји пред нашим вратима и спречава да ико ходником прође, да нас не би пробудио. Чим неко од нас отвори врата од собе, пред њим се укаже Калистрат са неким послужењем, било да је то кава или чај или хладна вода или цвеће. Изван свога Бога он ни на кога више не мисли него на нас. И изван својих тајних молитава и читања он све време посвећује нама, труди се око нас, брине за нас. Верујем, да нас чак ни у својим молитвама не заборавља. Но поред свега тога, он неће да једе с нама за истом трпезом. Јер смо некрштене душе. То је вера. Ти знаш, светли махараџо, како ми Индијани умемо то да поштујемо.
Посетили смо све знаменитије манастире. Историја њихова тесно је уткана у историју српске нације и државе. Били смо за овај мах у Жичи, у Ариљу, у Студеници, у Грачаници, у Пећској Патријаршији и у Дечанима.
У Жичи су крунисани краљеви српски.
Студеница је за нас била нешто неочекивано. У зеленој планини огромна црква од бела мрамора. У цркви су два ћивота, оца и сина, Немање и Стевана, првих српских владара из династије Немањића. Пред ове ћивоте доводе болеснике, нарочито полуделе, ту им монаси читају молитве и постају здрави. У таква чудотворна исцелења овде нико не сумња. Ћивот светог Немање никад се не отвара, но из њега с времена на време истиче чудотворно миро. Ћивот светог краља Стевана отвара се само једном у години, у дан његове смрти.
Док је Жича црвена као крв Студеница је бела као голуб. Грачаница је шарена као рајска птица. Зидана је од жутог камена и црвене цигле. Има пет витких кубета. Налази се на Косову пољу, где је био главни судар муслиманске Азије и хришћанске Европе. У име хришћанске Европе српски кнез Лазар са својом крстоносном војском примио је удар Азије, и по судби подлегао. Но посветио се и он и сва војска његова. А епопеја косовске битке најсличнија је нашој Махабхарати од свих епопеја хришћанске Европе. Грачаницу је постројио велики српски махараџа Милутин у 14 веку. За њега кажу да кад је сео на престо заветовао се Богу постројити онолико манастира колико га Бог буде одржао на престолу. Владао је 42 године, и подигао је 42 храма.
Потом ево нас у Пећкој Патријаршији. Ту је кроз векове било седиште поглавара српске цркве, такозваних патријараха. Неке су од њих Турци обесили. Храм је онизак; од тесаног жутог пешчара. Не тако висином величанствен као Жича, Студеница или Грачаница, али чини ми се, унутрашњост његова привлачнија је и за душу људску топлија и приснија од свих других храмова које смо видели. Храм је препун гробова српских патријараха, сви у виду тешких камених саркофага.
Најзад ево нас у Дечанима. То је тек изненађење. Храм висок као нека наша пагода. Стар 600 година. Сав од шарена мрамора. Пун знаменитих гробова. У једном углу костурнице, где се држе кости умрлих монаха. Пред олтаром ћивот светог краља Стевана Дечанског, сина краља Милутина, ктитора Грачаничког. Под ћивот доводе болеснике и исцељују се. Долазе и муслимани. Сваког петка муслимани из близине и даљине долазе на поклоњење ћивоту и на лечење од разних болести. На све стране жуборе планински потоци и извори. Постоји и бујан извор киселе лековите воде. Неисказана красота!
Шта да ти на крају кажем светли Махараџо? Видели смо ових дана красоту, мистику и славу, коју ми у Индији ничим нисмо премашили.
Твој верни и одани
 
Пандит Гаури Шанкара

One Comment

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.