ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 19
Ануширвана пише из Бомбаја своме оцу Пандит Гаури Шанкари.
 
Желим ти стотине срећа од стотине индијских богова и авата[1]. А поврх свих срећа желим ти једну коју би делио с тобом, и коју не бих дао за све остале среће, а то је да се што пре видимо овде у Индији.
Писала ти је мама, да смо били у Алахабаду и шта смо све тамо доживели. За мене је све било новост што сам видео. Просто сам био у екстази кад сам видео милионе свећа како горе и плове по Гангу, па знаш све се лелујају на таласима и једна другој клањају, па тако одоше низ воду. Је ли, оче, то нема у Европи? Не може ни бити, кад тамо нема овакве реке као Ганг. Скоро сам слушао једнога бикшу на улици овде у Бомбају кад је говорио о Џенизму[2]. Па је рекао, да постоје живи духови не само у људима, животињама и биљкама него и у ветру и у водама и у стенама и у песку и у свакој ствари. Ја то раније нисам чуо, али знаш то сам осетио на Гангу. Осетио сам да је Ганг жив, и да у њему станује неки живи дух; и може бити не један него многи и многи духови.
Овде у Бомбају има за мене много невиђених ствари. Наш домаћин Шри Сомадева водио ме једнога дана на парсијско гробље[3]. Високи зидови, високи. На зидовима многе, многе орлушине и крагуји и друге тице грабљивице. Парси не погребавају мртваце у земљу нити их спаљују као ми Хиндуси, него их уносе међу ове високе зидове и просто их положе на земљу. Гробари који уносе мртво тело у гробље чим га положе на земљу морају хитно бежати, јер грабљиве тице нагрну у великим јатима, и за час поједу месо на мртвацу и оглођу кости. Како је то страшно! Ух, не бих ја желео да моје тело поједу орлушине.
Онда смо шетали по улицама. Ту сам видео свашта, нешто пријатно а нешто одвратно. Пријатно ми је било слушати мудре речи од многих бикшу. Али факире, са синџирима о врату и голим леђима са много забодених ексера, нисам могао да подносим[4]. Нису ми били драги ни они што вуку змијурине у корпама и показују свету. Грозио сам се гледајући кобре, како надимају врат од љутине и палацају језиком на људе. Иако знам да су им зуби повађени, опет сам се грозио од њих. Баш их не могу да гледам. Мора да су у њима душе најгорих људи злотвора, који су се по својим злим делима после смрти родили као кобре. И не бих марио ићи у храм, где се змије држе и негују. Чини ми се да је то веома глупо и страшно.
Велики је и шарен Бомбај, али ја више волим наш Траванкор. Бомбај није чист. Не може човек да крочи а да не нагази на испљувани дуван. Жваћу, жваћу па онда испљују на улицу. То је тако гадно и глупо.
Мама те много поздравља. Она је нешто тешко забринута за кућу Сисодија. Јуче је овде стигао војвода Рамачандра, и до поноћи је разговарао са Шри Сомадевом и мамом. Само сам чуо од маме, да је стара госпођа Катјајани Сисодија оболела у тамници. Свакако то јој бива по Карми.
Купио сам од неког факира једну амајлију[5]. Ко носи ту амајлију, рекао ми је, брзо му се испуњавају све жеље. То је једна округла и углачана кост, коју му је дао један велики факир у Хималајима, који, вели, може да спава поврх лишћа од дрвета. Кад имам ову амајлију, сад знам шта ћу сваки дан желети. Можеш ли погодити?
Клањам се и дубоко поштујем
 
Твој син Ануширвана
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Аватара је по индијском схватању нова инкарнација некога божанства, неки нови Месија, који треба да исправи и допуни бивше Месије. Спомињу се многе Аватаре бога Вишнуа, бога Браме, бога Шиве Индре и тако редом. И за Гаутаму Буду се верује да је био Аватара. А он, Буда, прорекао је Метрију, као последњег Аватару.
  2. Џенизам је систем аскезе, прозват по своме оснивачу Џену. По учењу Џена свака травка и сваки лист и свака кап воде скрива у себи живу душу човечију. Због тога не сме се не само убити човек или животиња него се не сме ни дрво посећи ни лист откинути. Најкрајњи аскетизам у историји човечанства. Човек треба да иде наг и да гладује. Самоубиство глађу одобрено. Спасава се онај ко гладује дванаест година. Ради чега, питамо се ми? Ради ничега. Ради уништења живота. Очајање и песимизам нечувен и непознат.
  3. Парси то су Перси, Персијанци. Они имају особену вeру у бога светлости и бога таме, у Ормузда и Аримана. Ова два бога су у сталној борби, и њихова се борба одражава на људима. Они своје мртваце не погребавају нити спаљују него остављају голе, покривене само платном, у гробљу. И птице грабљивице падају на мртваце и за час их оглођу. Садашњи Парси у Индији то су избеглице из Персије испред тираније муслиманске. Иначе су Парси у Индији познати као најбољи трговци и највештији пословни људи.
  4. Факири. То су индијски дервиши. И ништа Друго. Мучитељи сами себе ради ничега, или ради сујете.
  5. Амајлије. Давање и ношење амајлија у Индији је свеопшта пракса. Амајлије служе за одбрану од злих духова. Јер у Пантеону индијском у ствари не постоји један Бог добра, који би заштитио добре људе од злих богова и злих духова. Због тога Индијани у јаду своме служе се амајлијама, врачаријама и жртвама, да би се сами одбранили од злих духова. Јер не знају за Бога који би их од тога одбранио.

One Comment

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.