ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 30
Рама Сисодија пшие својој мајци Катјајани.
 
Нека су ти наши кућевни Девати[1] на помоћ, мајко моја.
Знај да ја сада делим твој бол као што си ти вазда делила мој. И као што си ти лебдела надамном немоћним у детињој колевци, тако сад ја лебдим свом душом над тобом, болесном у твојој тамници. Удаљен сам од тебе овим смртним телом, мртвим и пре смрти, али сам близу тебе духом и љубављу. Ни време ни простор не могу поставити границе љубави и духу.
Како су ми писали, да од грознице болујеш, ја свако вече клечим и произносим ова заклињања из Атарваведе[2] против грознице:
“И ти грозницо, која чиниш све људе жутим, и сагореваш их као Агни буктећим огњем – ти, постани слаба и немоћна и пропадни у царства нижа или сасвим ишчезни!
“Иди и нађи неку распусну шудра – девојку па је стреси и истреси скроз и скроз.
“Иди, грозницо са твојом сестром, Јехтиком, и са твојим братом, Кашљем, иди међу далеке народе.”
Ти си ревновала за старе законе Индије, мајко мила, и одобравала си својевољно жртвовање Сакунтале удовице Кабирове. Ниси је ти наговорила да изврши самоубиство. Него кад се сама одлучила да пође у пламен за мужем својим, ти си се обрадовала и помогла јој да своју намеру оствари. Наш највећи индијски законодавац Ману тако је прописао и заповедио да удовица не сме надживети свога мужа. Он је још и даље ишао, и заповедио, да ни вереница, кад јој вереник умре, не сме се ни за кога удати, но мора остати неудата целога свога века. Тако су нас учили и сви други индијски Аватари. И сад ти, мајко, страдаш за њихов закон. Прави Хиндуси на томе ће ти завидети, а неправи ће те жалити. А шта ја да чиним, син твој који у твом бићу гледа своје биће и у свом твоје? Ја ти и завидим по разуму, али те и жалим по срцу. Мајка си ми.
Буди храбра и истрај до краја. Иако умреш, опет ћеш се родити да живиш. Ми Индијани знамо, да се живот смрћу не прекида. Ми знамо да смрт за нас значи не уништење живота него прелаз живе душе џиве у друго тело. Нисмо ми као безбожници европски, који се страше смрти као огња. Јер иако као хришћани тобож верују у васкрсење мртвих, ипак сматрају смрт као крај живота и бићу човека. Дубоко су они испод нас. Страх од смрти управља целим њиховим животом и владањем.
 
Твој син Рама
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Девата – кућни богови. Свака кућа у Индији има свога идола као домаћег заштитника. И свако село има свога, и то не једнога. Кипови од дрвета или камена могу се видети по улицама, украј друмова, по њивама и на висинама. По веровању Индијана Дeвата не чине неко добро људима зато што су добри него због жртава које им људи обавезно и посведневно приносе било у брашну или месу или млеку или цвету.
  2. Атарваведа. Постоје разне Веде, као Ргведе, Самаведе, Јаџурведа, Атарваведа, Пранававеда.

One Comment

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.