ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 45
Теодосије Мангала пише игуманији женског манастира у Малабару.
 
Христос посреди нас.
Велика ме милост Божија прати на овом путу због молитава твојих, часна мати игуманијо, и твојих сестара. Ја осећам да се ви молите Господу Богу за мене и да Господ Бог услишава ваше молитве. Молитва је заиста стварна моћ. У то сам се ја уверио и пре неколико дана. Кад смо се ја и војвода Рама вратили из земље Бугарије опет у Србију, ја сам једне ноћи на молитви узвикнуо: Господе Исусе Христе, услиши молитве мојих духовних кћери за мене и откри ми још неко духовно благо у овом народу које би нама у Индији било од користи за спасење душа наших.
И замисли – сутрадан чим сам изашао из куће сретнем три брадата човека у сељачком оделу. Сва тројица се мени поклонише, па ће један проговорити:
– Ми смо хтели да видимо онога од вас тројице што сте дошли из Индије, који је хришћанин, и да га позовемо на наш молитвени сабор.
– Ја сам тај кога ви тражите, рекох. А ко сте ви, красна господо?
– Нисмо ми никаква господа но слуге Господње, рече најстарији, просед човек са влажним благим очима. Ми смо такозвани Богомољци, прости и неуки људи, којима је једино богатство у вери у Христа. Па ето послати смо да тебе позовемо на наш простачки сабор да нам причаш о хришћанима у Индији. Јер ми као нешколовани ништа не знамо о тој земљи осим што смо читали о животу светог апостола Томе и светог Варлама и Јоасафа царевића индијског.
Одмах сам пошао са њима. Сабор је био у једном малом манастиру који је некад служио за збег српском робљу у време турског господарства. Било их је неколико стотина мушких и женских. Кажу да понекад бива и по неколико хиљада. Најпре су се сви причестили у цркви, а потом отворили сабор у авлији пред црквом. Шта да ти кажем? Осећао сам се као међу нашима. Сабор је трајао цео дан и сву ноћ до зоре. Трајало би и дуже, да сутрадан није био радни дан. Јер ово је време жетве у Србији. Јуче је била недеља и дан св. великомученика Прокопија. Држани су говори – сваком је дозвољено да се јави и говори. Певане су духовне песме – сви су певали углас. Причани су догађаји и доживљаји, који јасно сведоче, да Бог управља светом и судбом сваког човека понаособ. Да милује и спасава али и да удара и кажњава.
Беседа па песма, па опет беседа па песма. Прича о неком чудесном догађају па песма, па опет прича па песма. Потом питања и одговори, па молитва, и онда опет питања и одговори па молитва. Дан је прошао као сат, и ноћ до зоре опет као други сат. Мене су слушали с највећом пажњом. За време мога говора о Индији често су се крстили и клањали. Осетио сам, да се с љубављу моле Богу за нас. Богомољци су не нека секта но ревнитељи праве вере у цркви православној. Они строго држе све постове, светкују недељу, уздржавају се од сваке зле речи и хуле. Међу собом се воле и помажу. Читају само Свето Писмо и духовне књиге. Живе усред света а нису од света. Готови су с радошћу у смрт поћи за Христа. Па то и јесу прави Срби, помислио сам. Ово што сад сазнајем одговара српској великој историји и славним задужбинама које смо видели на српској земљи.
У даљем току сабора постављали су ми многа питања, на која сам ја одговарао. Кад сам им рекао, да Индија има 360 милиона људских душа, од којих су само мало, врло мало, крштене душе, једна је жена уздигла руке к небу и узвикнула:
– Господе Исусе Христе, помози Индији да се крсти и позна пут спасења! Кад су те Јевреји одбацили и распели, нека те Индија прими и прослави, да би и ти њу прославио!
Кад је то изговорила, она је клекнула. И сав народ, као хипнотисан, пао је на колена.
– Амин, узвикну цео збор. А многи убрисаше сузе са очију.
То је била молитва Срба за моју милу домовину Индију. Ни мало не сумњам, да ћете и ви у Малабару осетити снагу и радост од ове молитве.
Твој молитвеник пред Христом Богом
 
Теодосије Мангала

Кључне речи:

Један коментар

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *