ИНДИЈСКА ПИСМА

 

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 39
Госпођа Индумати пише своме мужу Пандит Гаури Шанкари у Србију.
 
Нека те заштите наши кућни Девата од свих пакосних бута. (Злих духова.) Ом.
Умрла је госпођа Катјајани, мати твога друга војводе Раме Сисодије. Она се изненадно разболела у тамници, па кад је болест узела маха, пуштена је кући до оздрављења. Пред излазак из тамнице написала је неколико речи Арџуни, који је у истој тамници, и заклела тамничара да му преда. Чим је стигла кући, душа је из ње изашла и пошла да тражи ново обиталиште.
Војвода Рамачандра, чија је ћерка Мира-бај била верена за Арџуну, сматрао је за дужност да оде на погреб умрле старице. Кад нам је то рекао, онда смо се и ми одлучили да му правимо друштво, ја и Сомадева. Нама се придружио и један веома учени бикшу Кумара Рам, који се овде затекао.
Кад смо тамо стигли, ломача је већ била спремљена, да се мртво тело сажеже. Мртвац је био увезан конопцем од главе до пете, по нашем индијском обичају. Лице Катјајане изгледало је врло чудно. Отекло као надуван мех. По лицу неке тамне пруге као кајиши. Сви смо се томе чудили. Од какве ли је то болести јадница боловала? Каква ли је то болест овако нагрдила њено мило и благо лице?
У том на једанпут међу нама се обрете доктор Какусанда са Цејлона. Пре неколико дана упознали смо се с њим у кући Сомадеве. Као да га је неко послао, и као да је јурио да благовремено стигне, он је био сав задихан. Одмах је пришао мртвом телу, сагнуо се и загледао се у лице. Онда се усправио, окренуо нама, дигао руке у вис, и викнуо:
– Отрована! Отрована! Ти проклети Европејци отроваше нам и душе и тела. Хоће да нас истамане. О, Будо Шакјамуни, избави нас!
Потом је доктор извадио нотес и почео нешто да пише. Бикшу Кумара приближи се доктору и поче га нешто као молити. Погледа га доктор попреко, јер су се пре неколико дана много препирали о вери, па ћутке продужи писање. Најзад исписа још једну хартију и предаде Кумари, лако се поклони нама свима и хитно се удаљи.
Онда је тело стављено на запаљена дрва. Тек је мртво тело огорело, а огањ се већ угасио. Сабрали смо једну шаку две пепела, за спомен Рами Сисодији, па онда је тело гурнуто у реку. Ај, кукавни животе без наде, и страшна Самсаро без излаза!
Кад смо се повратили у Бомбај, војвода Рамачандра је сваки дан, за десет дана, давао пинде за умрлу Катјајану. Иако је раскинута веридба између његове кћери и Арџуне, он се, вели, још увек сматра сродником Сисодијине куће. А сродник мора давати пинде за умрлог сродника.
Нашег сина Ануширвану нисам хтела повести на овај пут. Сувише је страшно за њега да тако млад гледа мртваца. Оставила сам га у кући војводе Рамачандре са љубазном госпођом Рамачандра и са њиховом кћерком Мира-бај. Приметила сам, да Ануширвана воли да разговара са Мира-бај.
Ти си ја, ја сам ти. Обоје смо једно у вечној Прани.
Клања ти се и поштује те
 
Индумати

One Comment

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.