NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Treba li odrastao sin da u svome domaćinstvu slavi Krsnu slavu?

 

PITANJE: U nekim našim krajevima, odrasli sinovi, kad se ožene, odvoje u posebno domaćinstvo i zasnuju porodicu, odmah počinju da slave Krsno ime, Slavu. U drugim pak krajevima sinovi već sa odraslom decom, i kad stanuju u drugom mestu, ne slave dok im je otac živ, ili dok im on to ne dozvoli – ne „preda“ Slavu. Da li ovaj postupak ima kakav crkveni smisao, ili je samo mesni običaj?

 

ODGOVOR: Poreklo našeg domaćeg praznika, Slave, Krsnog imena, Svetog, ni do danas nije u nauci konačno razjašnjeno. Postoji više teorija koje pokušavaju da taj problem reše, ali u većini slučajeva one osvetljavaju samo poneku njegovu karakteristiku ostavljajući u tami ostale. Uglavnom bismo ih mogli podeliti na dve vrste. Po prvoj je „Slava čisto hrišćanska bez ikakvih tragova poganištva“[1] izvorno našeg pravoslavnog hrišćanskog duha i delo naše svetosavske Crkve. Ona označava proslavljanje onog Svetog na čiji se praznik krstio predak neke porodice, uzevši ime tog Svetog,[2] taj dan sam proslavljao i ostavio to u nasleđe potomstvu. Po prof. R. Grujiću, prvobitno je Slava proslavljana kod crkava koje su rano podizane u čast Svetog čije je ime dobio predak na krštenju. No naši penitencijalni zbornici (nomokanonci) XIII i XIV v. zabranjuju održavanje gozbi u „spomen Svetog“, ili „za pokoj“ kod crkve, nego naređuju da se vrše po domovima:[3] „Kto tvorit pamet ili svetomu, ili za pokoj, da ježe imat da ugotovit i predložit na trapeze na domu i tu da blagoslovit pop i budet blagosloveno, i dom taj“.[4] Prof. Grujić uočava da se svi kultni elementi Slave: hleb, koljivo, vino, sveća, javljaju u crkvi na litiji velike večernje, od starine pa sve do danas, te kao vrlo važno ističe: „Razabire se jasno analogija između opštecrkvenog pravoslavnog običaja blagosiljanja hlebova i koljiva uoči velikih praznika, ili na sam dan njihov, i obrednih svečarskih kolača i koljiva, kao glavnih elemenata današnje srpske Krsne slave“.[5] Iz toga, kao i iz navedenih odredaba pomenutih rukopisnih penitencijala, prof. Grujić s pravom izvodi ovaj zaključak: „Nema sumnje da je svetosavsko upućivanje slavljenja Svetog po kućama i porodicama svečarskim najviše doprinelo da se pravoslavni Srbi, u načinu proslavljanja pojedinih, naročito izabranih Svetitelja, izdvoje od ostalih pravoslavnih naroda, razviju jedan svoj opštenacionalni domaći kult i stvore poseban ritual u tome pravcu…“.[6] Ili, kako veli Dimitrije Bogdanović: „Tvorac Slave je upravo svetosavska Crkva. Slava je svetosavski kult“.[7]

U drugu vrstu dolaze sve ostale teorije o poreklu Slave: da je Slava u stvari kult Lara, koji je iz svog prvobitnog ishodišta, Italije, širenjem rimske kulture prešao Ilirima, pa od njih susednim slovenskim plemenima, „tu se udomio i u hristijanizovanoj formi Krsne slave sačuvao do današnjeg dana“;[8] ili je ona hristijanizovan „prastari narodni običaj proslave domaćeg zaštitnika i davaoca, koji su, među Slovenima, najbolje održali Srbi“[9] ili je animističkog porekla: „pomen (i žrtva u „hlebu i vinu“) mitskom pretku jedne porodice i uzgred, svima domaćim precima uopšte“, „i u isto vreme praznik najvećeg nacionalnog boga“;[10] ili „Krsno ime pripada kultu mrtvih“,[11] itd.

No bez obzira kako je Slava kod nas nastala i utvrdila se, ovaj naš lepi običaj nije svečanost pojedinca, kao što je npr. imendan ili rođendan, običaji koji postoje i kod hrišćanskih pravoslavnih naroda – imendan „onomastiri“ kod Grka i „denj angela“ kod Rusa – nego je slavlje šire zajednice: jedne porodice ili više njih, čak plemena. Ovo je bitno da se uoči, jer Slava od svog nastanka sasvim odgovara novozavetnom duhu i najdubljoj tradiciji Pravoslavne crkve.

Po kazivanju apostola Pavla, izgleda da je porodica „domaća crkva“. Tako on u svojim Poslanicama poručuje: „Pozdravite Priskilu i Akilu… I njihovu domaću crkvu“ (Rim. 16, 3-5); „Pozdravite… Nimfu i njenu domaću crkvu“ (Kol. 4, 15); „… milome Filimonu… i tvojoj domaćoj crkvi“ (Fil. 2).[12]

Hrišćansku porodicu Sveti Jovan Zlatoust naziva „malom crkvom“,[13] svakako za razliku od „velike crkve“, cele hrišćanske zajednice u nekom mestu, čiju celinu i sačinjavaju ove „male“, „domaće“ crkve.

Na osnovu toga shvatanja Svetog apostola Pavla i Otaca, prof. Sergije Trojicki zaključuje: „Po svom idealu porodica je organski deo Crkve, ona je sama Crkva. Isto tako kao što se kristal ne deli na amorfne, nekristalizovane delove, nego se deli samo na „omiomerne“ ili slično-cele, a i najsitniji deo kristala opet će biti kristal, tako i porodica, kao deo Crkve, jeste opet Crkva“. A malo dalje dodaje: „Ako je porodica mala Crkva, onda je i Crkva velika porodica“ (1 Tim. 3, 5).[14]

Svaka crkva u nekom mestu, od najdublje starine, slavila je jednog Svetog kao svog osobitog zaštitnika, bio to mesni mučenik, ili sveti episkop, ili koji drugi od Svetih. Obično je njemu bio posvećen i hram toga mesta i tu su mu ležale i mošti. Praznik ovog Svetog proslavljala je cela Crkva tog mesta svečano, svenoćnim bdenijem – na kome su, uz zapaljene sveće, kao što je rečeno, osveštavani hlebovi, pšenica, vino i ulje – i Liturgijom.

Analogno ovom starom hrišćanskom stavu „velike“, mesne crkve, i porodica, „mala crkva“, u našem narodu ima svoju Slavu, tj. Svetog zaštitnika koga svečano proslavlja cela porodica, ili više njih ukoliko su postale od zajedničkog pretka.

Analogiju Krsnog imena sa hramovnom Slavom ne možemo slediti do kraja. Krsno ime je stvar porodice, ne doma, kuće, zgrade. Zato kad se porodica preseli u drugu kuću, ili drugo mesto, ona svoju Krsnu slavu, kao i slavsku ikonu, nosi sa sobom i nastavlja da je i onde, u kupljenoj kući, ili stanu proslavlja i dalje. Hram pak ostaje posvećen istom Svetom stalno, i kad se pravoslavni žitelji mesta menjaju. Samo kad se raseljavanjem stanovništva zaboravi kome je bio posvećen, obnovljeni hram se osvešta i posvećuje nekom drugom Svetom, ili Hristovom i Bogorodičinom prazniku. Bitna je razlika između hrama i porodičnog doma u tome što se pri osvećenju hrama polažu mošti mučenika, ili Svetih, u Časnu trapezu, ili ispod nje, što ne biva pri osvećenju hrišćanskog doma. Odnos, dakle, između doma, porodice i Krsne slave je unekoliko drukčiji nego između hrama, vernih i hramovne slave.

Kako je Slava praznik „male crkve“, osnovne hrišćanske ćelije, porodice, izlazi jasno da svaka, i najmanja porodica treba da slavi Slavu. Čim se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovo kad se oženi, dužan je da proslavlja svog Svetog zaštitnika, bez obzira što ga i otac i majka slave u starom domu. Kao što otac ne može da zadrži u svojoj vlasti da sinu dozvoli ili ne dozvoli slavljenje Hramovne slave mesta u kome ovaj živi, ili svetkovanje nedelje i drugih praznika, da ide u hram i pričešćuje se, osvešta stan, itd., tako isto ne spada u domen njegovog raspolaganja praznovanje Krsne slave, tj. da li hoće, ili neće da sinovima, odvojenim u posebna domaćinstva, „preda“ Slavu.

Razume se da je sin dužan, u znak poštovanja roditelja, da tako važnu stvar, kao što je osnivanje porodice i samostalno proslavljanje Krsnog imena, otpočne sa znanjem i blagoslovom oca, ali to spada u oblast zdravih moralnih odnosa koji treba da vladaju između hrišćanskih roditelja i dece. Kao što nije hrišćanski normalno da sin preduzme kakvu drugu važnu stvar u životu, ne samo slavljenje Slave, bez znanja i savetovanja sa ocem, tako, s druge strane, nije normalno da zbog toga što mu otac još nije „predao“ Krsnu slavu on na taj praznik ostane bez sveće, kolača, koljiva, kao običnih neprazničnih dana, jedino možda s prazničnim ručkom i gostima.[15]

Nastaje pitanje: Kako je došlo do nastanka ovog običaja koji se javlja samo u nekim krajevima, tj. da otac „predaje Slavu“?

Nije nemoguće da bi ovaj običaj mogao imati neke veze sa rimskim pravnim shvatanjem, po kome vršenje domaćeg molitvenog kulta spada u prava starešine porodice i ide „isključivo u kompetenciju patris familias“,[16] pogotovu što se ovaj običaj javlja u našim južnim i jugozapadnim krajevima, gde je ovo shvatanje preko Albanaca[17] moglo preći našem narodu. No sa više verovatnoće može se uzeti da su njegovom javljanju, ili utvrđivanju – ako je primljen sa strane – išli osobito na ruku uslovi života u velikim kućnim zadrugama, gde je starešina zadruge, pored prava upravljanja kućom i imanjem, imao i glavnu funkciju u domaćoj Slavi.[18] Kad je onemoćao i uvideo da već više ne može upravljati zadrugom, on je starešinske dužnosti, kao i domaćinstvo pri domaćoj Slavi predavao jednom članu zadruge za koga je smatrao da će biti najbolji.

I u novim društvenim prilikama, kad su se uslovi porodičnog života izmenili, deljenjem velikih zadruga i uslovima inokosnog života, moglo je ostati ubeđenje da od oca, starešine porodice, zavisi kad će kome od sinova predati držanje Slave.

Bez pribegavanja kakvim novim hipotezama[19], na isti način možemo shvatiti postupak tasta bez muških potomaka, da onemoćavši predaje kuću i imanje, kao i slavljenje domaće Slave zetu, da se ne ugasi krsna sveća.

Prema tome, odrasli, samostalni sinovi, odvojeni u posebno domaćinstvo, treba na svaki način da proslavljaju svoju Krsnu slavu. Prethodno da o tome izveste oca i zamole ga da im ovaj to blagoslovi. Ako bi otac odbio i ne bi hteo „predati“ Slavu, treba da se obrate svešteniku u mestu gde žive za savet i rešenje po toj stvari.

 

Glasnik, oktobar 1976.

 

NAPOMENE:


[1] Rovinski, po K. Jireček, Istorija Srba I, Beograd 1952, 102.

[2] Vuk Karadžić, Život i običaji naroda srpskog, Srpska književnost u sto knjiga, N. Sad 1969, knj. 12, 324.

[3] Prema naredbi 42. kanona Kartaginskog sabora: Episkopi i klirici u crkvi neka ne drže gozbe… Isto i narodu neka se, koliko je moguće zabranjuju takve gozbe (N. Milaš, Pravila sa tumačenjima, N. Sad 1896, II, 178).

[4] Dr Radoslav Grujić, Crkveno poreklo Krsne slave, Glasnik Skopskog naučnog društva VII-VIII v., Skoplje 1930, 41 prema dečanskom rukopisu br. 69 i br. 68. Zbog važnosti ove odluke navešćemo je u celini: „Jegda tvorite pamet ili svetomu ili za pokoj, ne podobajet va crkov prinositi ništo razve svešte i prosfori i maslo i temian. Ašte li kto ot ljudi doneset va crkov, ili dovedet čto, ili va vina mesto olovinu (jednu vrstu piva od ovsa i ječma – prim. naša) i primet pop to i sed sa ljudmi i jast i pijet pred crkiju, da jest lih popovstva, a ljudije ti da se uzdrže ot komkanija (pričešća). Na ašte kto tvorit pamet svetomu ili za pokoj, da ježe imat da ugotovit i predložit na trapeze va domu i tu da se blagoslovit. Ašte li se obreštet pop molitvu tvore govedu li, ovci li, golubu, da jest lih popovstva. Na prvoje zakoljite va domu svojem i omivši mesto ot krve, ispek i predloži na trpeze, i blagoslovit pop i budet blagosloveno, i dom taj. I jegda tvorite pamet ne vse gostom daite, na boljšu čest ubogim dadite (V. Jagić, Sitna građa za crkveno pravo, starine IX, 148, prema R. Grujić, n. d. 41). Podvlačimo činjenicu: Oba ova propisa nomokanunca: da se mogu spremiti za praznik bolja jela, i da se tada treba setiti sirotinje, imaju svoj osnov u Evanđelju (Jov. 13, 29).

[5] N. d. 44.

[6] Isto.

[7] Krsna slava kao svetosavski kult, Glasnik SPC 1961, br. 7-8, str. 207.

[8] Dr Ćiro Truhelka, Larizam i krsna slava, Glasnik Skopskog naučnog društva, VII i VIII, Skoplje 1930, 2.

[9] P. Ž. Petrović, Krsno ime, Srpski mitološki rečnik, Beograd 1970, 175.

[10] V. Čajkanović, Slava, u Narodna eciklopedija knj. IV, Zagreb 1929, 170; Mit i religija u Srba, Beograd 1973, 638. „Naša Slava i nije ništa drugo do nastavak kulta predaka, koji se sa hrišćanstvom preobratio u kult hrišćanskih svetaca“ (Tihomir R. Đorđević, Naš narodni život, SKZ, Beograd 1925, 151).

[11] M. Vasić, V. Skarić, u Mitološki rečnik, 175.

[12] Smisao izraza „domaća crkva“ ipak će pre značiti kuću u kojoj su se svi verni jednog mesta, cela hrišćanska zajednica, sabirali na evharistijski skup, „jer nigde u izvorima ne pominje se više od jedne domaće crkve u svakom gradu“, kako tačno primećuje J. Ziziulas (I enotis tis ekklisias, 66), pogotovo što ap. Pavle na istom mestu pozdravlja više lica sa njihovim ukućanima: Domaće Narkisove koji su hrišćani, Asinkrita, Flegonta,… i braću koja su s njima; Olimpa i sve svete koji su s njima (Rim. 16, 5-15; Kološ. 4, 15; Filim. 2).

[13] Posl. Ef. Beseda 20, 3, kod Trojicki, Hrišćanska filozofija braka, Beograd 1934, 43.

[14] Trojicki, n. d. 43, 49.

[15] Pravoslavna crkva ne zabranjuje da se, u razumnim granicama, Slava proslavlja i osobitim, svečanijim ručkom i gošćenjem zvanica, jer je i Gospod sa apostolima i na taj način odvajao praznike od drugih dana, te kad je, na Tajnoj Večeri rekao Judi: Što misliš činiti, čini brže! (Jov. 13, 27), apostoli, ne razumevši ove reči, smatrahu da mu je rekao: Kupi što nam treba za praznik… – Ali je glavna oznaka Slave, bez koje ona ne može biti „Slava“, kao što navedosmo, kolač, koljivo, sveća.

[16] Truhelka, n. d. 14.

[17] Kod kojih je takođe do naših dana postojalo držanje domaće Slave. Marko Miljanov, u svom opisu života i običaja Arbanasa, veli da Albanci, ne samo rimokatolici nego i muslimani, slave Slavu: „Oni služe svece na plemena: Oti – Ivanjdan; Kastrati – Markovdan; Grudi – Gospođindan koji su Latini, a koji su Turci – Đurđevdan; Selčani – Petkovdan i Nikoljdan letnji; Vukli i Nikči – Gospođindan; Goga – Mioljdan; Škrelja – Nikoljdan; Šaljani – Ivanjdan; Beriše i Marturi – Gospođindan i tako dalje po plemena. Svaki svog Sveca slavi, a Sv. Nikolu zimskog svi slave“. Docnije su ukazivanjem da „sad Muameda vjerujete, a ne Sv. Nikolu i prve vaše Svece“, neki umesto sveće palili uoči slave, na ognju onoliko voska koliko ide u slavsku sveću (Život i običaji Arbanasa, u Sabrana djela, Grafički zavod, Titograd 1967, II, 72, 74), ali su docnije i to izostavili.

[18] Dr Đoko Slijepčević, Istorija Srpske crkve I, Minhen 1962, 30.

[19] Npr. da se tu pokazuju neke tamne uspomene na posebnog Lara kompitala ili agresta, zaštitnika imanja, polja, zemlje (Ć. Truhelka, n. d. 15).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *