НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да ли је свештеник деградиран одласком у пензију или преласком у чиновнике?

 

ПИТАЊЕ: Ако се свештеник пензионисањем принудно удаљава од пастве, од Свете Тајне Евхаристије, и од проскомидије, на којој помиње 80 светитеља и вади честице за живе и умрле сроднике, да ли се сврставањем у ред службеника не деградира његово свештеничко звање?

Ако су државни прописи у питању, зашто они не важе за целу јерархију?

Пошто сам његов ученик из Призрена, желео бих одговор од Његове Светости Патријарха Павла.

 

ОДГОВОР: Није еванђелско ни канонско гледиште да престанком од непосредног парохијског деловања, пензионисани свештеник престаје бити духовни отац верних, обавезан да их и даље упућује у Христу како еванђелским речима, тако и животом по Еванђељу. И пре пензионисања, то је био дужан да чини најпре са члановима своје породице, по речи Апостоловој: „Јер ако неко не уме својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију?“ (1 Тим. 3, 5). А онда да поучава све остале верне са којима долази у додир, да им указује циљ и смисао живота, као и пут којим се тај циљ може достићи. На тај начин да сведочи науку Сина Божјега, по речи Његовој: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16).

Шта може, сем греха и кривице због греха, болести и телесне немоћи, да пензионисаног свештеника удаљи од служења Свете Евхаристије, од проскомидије, молитвеног помињања живих и упокојених чланова породице и осталих које је и до пензионисања помињао и молио се за њих? Ко може да га удаљи од свакодневног богослужбеног правила, служења, или одговарања за певницом на свакодневној вечерњи и јутрењи?

Ко може свештеника сврстати у ред световњака и деградирати његово духовно свештеничко звање, сем њега самог? Ако он прихвати мисао да као пензионер не треба да врши молитвено правило, јep није више пастир, није духовни отац свима верним, тешко да је то био и пре пензионисања, него да је био „духовни отац у најму“, не пастир, него најамник.

Овакво схватање важи за сву јерархију. И ја сам пензионисан још пре десет година, са стажом мањим од 30 година, јер ми није призната јерођаконска и јеромонашка служба. Своје дужности, по потреби Цркве, вршићу докле год могу физички и психички. Свештенички пак чин носићу до смрти и после смрти.

Но кад је „жетве много, жетелаца мало“, мора се прибећи томе да и пензионисани свештеници и епископи остану на парохији и епархији до могућности замене млађим. При томе долази и до оваквих прикљученија. Један свештеник, у Рашко-призренској епархији, по свом пензионисању, одбио је да и даље опслужује парохију, мада је на тој парохији био годинама, а и његово родно село припада тој парохији. Иако сам му изнео да немамо кога поставити, сем администратора, суседног пароха удаљеног више од 20 километара, и молио да прихвати опслуживање своме народу, није пристао, и то му је са правом уписано у недостатак.

Ово би била једна страна стварности. Но постоји и друга. У Архиепископији београдско-карловачкој имамо више свршених богослова који чекају рукоположење, због мноштва избеглих и протераних свештеника, који су голе душе дошли у Београд, те смо их морали прихватити и уз сагласност њихових епископа, доделити им опслуживање парохије. Богослове нисмо могли рукополагати него им објашњавамо: Морате се стрпити. Ви имате макар кров над главом, а избегли свештеници са породицом немају ништа.

Како ви мислите, да ли пензионисани свештеници треба и надаље да остану на парохији и са пензијом, и са приходом са парохије, и са стажом, а богослови да још чекају без свега тога, да им време пролази и без рада и без стажа? А онда, одуговлачењем да се ожене, каква су времена, још су у опасности да залутају и изгубе канонске услове за рукоположење.

Како ћете ви ове младе богослове и њихове потребе схватити, не знам. Али знам да бисте их добро разумели и схватили да сте ви у њиховом положају. Тада би вам било јасно како Црква и правно и морално треба да поступи.

Најзад, ако разлози, наведени у питању, после свега реченог у овом одговору, нису за вас нимало изгубили од своје важности и актуелности, погледајте их мало са друге стране, са које се виде у јаснијем и изразитијем светлу. Можда ће и вама онда пасти на ум, као што је пало неким свештеницима који, прочитавши ваше питање, рекоше да би насравњиво краћи и непосреднији одговор, од овог што изнесмо, био: Non est de pastu ovium quaestio, sed de lana (Није у питању храњење оваца, него вуна). Чини ми се да нисам далеко и ја да у том поверујем.

 

Гласник, мај 1995.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *