НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Може ли свештеник да се причести кад не служи Свету Литургију?

 

ПИТАЊЕ: У одговору на питање: Да ли су обавезни сви саслужујући свештеници да читају прописане молитве, или то треба да чини само началствујући, Ви доказујете да су обавезни, јер служећи свештеници на Литургији не могу бити пасивни статисти, него активни саслужитељи.

Међутим, имао сам прилике да видим свештена лица која уопште нису учествовала у служењу Литургије, ни прочитала иједну молитву, или возглас, нити излазила на Малом и Великом входу, а на крају, пред причешће, ставила епитрахиљ и фелон и причестила се као и служећи свештеници, скинувши одмах по томе наведене одежде.

Који су разлози за овакав поступак и да ли је он литургички оправдан?

 

ОДГОВОР: Тумачећи 8. канон Светих апостола, према коме се позива на одговорност свештеник који се на Литургији не би причестио, познати канониста Теодор Валсамон вели да се у Православној цркви „не зна да би презвитер, или епископ, ушао у олтар и свештенодејствовао, а да се не причести божанских освећења“.[1] Кроз векове је у Цркви важило правило: Свештеник не може да служи Свету Литургију, а да се на њој не причести, а тако исто: Не може да се на Литургији причести, а да на њој није служио.

У животу, истина, настану околности које траже одступање од општег правила. Могућност изузетка од првог дела наведеног става предвиђа већ 8. канон Светих апостола, велећи да је свештеник дужан да каже разлог зашто се није причестио, па ако је оправдан да се узме у обзир, а ако неће да каже, да се свргне. Исто тако бивало је, а и сада бива, да свештеник не може да служи, а треба да се причести, нпр. у дуготрајној болести ногу, при чему може да се донекле креће, али не може да стоји целу Литургију; или узетост говора сасвим, или тешког и неразумљивог изговарања, или неке друге болести због које би морао више пута излазити из цркве итд.[2] С друге стране, бивало је случајева да су поједина свештена лица кажњавана забраном свештенодејства, било привременом од свију свештенодејстава, било доживотном при којој му је остављано име и част свештеника, као и право вршења свију Светих Тајни и свештенодејстава сем Свете Литургије. И такав би, пред причешће, стављао на се епитрахиљ и фелон, па се са осталим свештеницима причестио.

Правим разлозима да сада, свештеник здрав, без забране свештенодејства, неће да саслужује, него само да се причести на крају Литургије, не бих се могао домислити, нити сам их могао дознати у Грчкој где сам такве поступке видео.

Познато је да су по новозаветном учењу сви верни „Царско свештенство, народ свети“ (1 Пет. 2, 9), но исто тако да од почетка у Цркви постоји посебан ред свештенства у вишем смислу: ђакони, презвитери и епископи, који у Цркви врше свештенодејства као и учитељску и судску службу у њој. У прво време, ову своју службу, за коју су добијали божанску благодат посебним избором и полагањем руку (Д. ап. 20, 28; 1 Тим. 4, 14; 5, 27; Титу 1, 5), а од верних издржавање (1 Кор. 9, 14; 1 Тим. 5, 17, 18), свештеници су схватали као дужност и част и вршили је ревносно. Као што верне, у почетку, није нека наредба приморавала да долазе на сваки евхаристијски скуп, на поуку, заједничко прослављање Бога и приступање Причешћу, него су то чинили спонтано, из унутрашњег сазнања шта је заједничка молитва, поготово Свето Причешће, те да без тога не могу, – тако су је и свештеници, из унутрашњег осећања узвишености своје службе Богу и Цркви, вршили предано, служећи редовно. Историјски подаци пружају мноштво сведочанстава да није само епископ, или најстарији презвитер, вршио евхаристијски принос, а остали свештеници само приступали да се причесте, него да су у томе учествовали и они. Свети Игњатије Богоносац, говорећи о презвитерима да заузимају место апостола, а епископ место Исуса Христа, на евхаристијском скупу,[3] у посланици Филаделфијцима саветује: „Старајте се да имате једну Евхаристију. Јер је једно тело Господа нашег Исуса Христа…, један жртвеник, као и један епископ заједно са презвитерством и ђаконима, саслужитељима мојим“.[4] Према Светом Клименту Римском „Литургија је опште служење свих презвитера… Најстарији заузима централно место на евхаристијском сабрању и, литургишући са свима презвитерима, испуњава особиту функцију, он приноси дарове Богу“.[5] Јер епископ, или најстарији презвитер, како се понекад у то старо време он назива, „избиран је“ – како вели проф. А. Афанасјев – „не на особиту службу, него на особито место међу презвитерима“.[6] То се јасно види из апостолског предања Светог Иполита Римског, према коме се половина презвитера налази с десне а друга половина с леве стране епископа, учествујући с њим у освећењу дарова.[7] Свети Кирило Јерусалимски, у 5. мистагошкој катихези, вели: „Видели сте ђакона где даје јереју (архијереју) да се опере, и презвитерима који окружују жртвеник“.[8] О стајању свештеника с десна и лева епископа, у време приноса Светих Дарова, говори се у другом старом хришћанском спису, Апостолским Установама: „… Ђакони приносе дарове епископу, на жртвеник, и презвитери, са десне и леве стране њега нека стоје као ученици што стоје крај учитеља“. Иначе, о учествовању свештеника у Светој Литургији према VIII књизи Апостолских Установа, Светом Симеону Солунском и сведочанству рукописа из доцнијег времена, изнето је у поменутом одговору.[9]

Но када се добијањем слободе, у доба цара Константина, Цркви почело прилазити из разлога опортунизма, ниво духовног живота се снизио. Током времена Црква је морала опомињати и позивати на одговорност верне, најпре да долазе на заједничку молитву и остају до Светог Причешћа и краја Литургије,[10] а затим примењивати санкције ако не дођу у цркву за три недељна дана.[11] Разумљиво да су тим пре били позивани на одговорност они клирици који би своју дужност занемарили и вршили је не као пастири, него као најамници. Тако, као што наведосмо, 8. канон Светих апостола наређује да су дужни да се на Светој Литургији причесте; доцније да учествују на Светој Литургији и служе; најзад да се свргну ако за три недељна дана не дођу у цркву.[12] Ови прописи су у важности и данас.

У новије време, међу свештенством и верним осећа се једно дубље схватање значаја и потребе озбиљнијег учествова у литургијском животу Цркве и један приснији став према њему. Особито се увиђа превасходни значај Светог Причешћа за духовно уздизање верних. Као у прво доба, схвата се да је оно централна Тајна наше вере. Отуда тежња пробуђених душа за што чешћим причешћивањем и што озбиљнијим настојањем око чистоте своје душе, да би му приступали што достојније. На богослужење се долази са јасним осећањем да је оно увод у Свету Литургију, а да се она врши зато да би се свештеници и верници причестили. Сва свештенодејства и молитве ту имају за циљ освећење хлеба и вина, да постану Тело и Крв Христова нe „in abstracto“, него за конкретну потребу верних у њиховом сједињењу са Христом и свом обожењу,[13] те да је њен врхунац и коначни циљ позив: „Са страхом Божјим и вером приступите“![14]

Зато тежиште постављеног питања није: Зашто су се ова свештена лица причестила, него: Зашто су то учинила не учествујући у служењу Свете Литургије? Да ли то може бити добро, пита се, да здрави поступају као тешки болесници, или хотимице долазе у положај какав је у Цркви кроз векове важио као казна, управо као крајња поправна мера пред искључење, за грех одрицања од Христа, да би преступник схватио тежину греха и покајао се. Црква је уједно тиме чувала остале свештенике и верне од саблазни овог гpexa.[15] При томе, не треба сметнути с ума да је разлика између болесних и кажњених свештеника и свих који не учествују у служењу Литургије и не причешћује се очигледно велика. Први су у то стање дошли не желећи га, други по својој вољи.

С друге стране, овакав њихов поступак изазива код осталих свештеника и верника недоумицу као да је служење Свете Литургије другостепена ствар; њу могу да врше прости свештеници који нису узрасли до сазнања шта је главније од главнијег. Ако би овакав став прихватили и остали клирици, не би ли се доспело дотле да ни они не служе недељом и празником Свету Литургију, него да се само причесте за то припремљеним честицама Пређеосвећених Дарова (одслуживши у месец дана једну Литургију, зими нпр.), или честицама за болне? Хришћанска историја зна и за случајеве причешћа са таквим честицама, али за верне у доба гоњења и монахе без свештеног чина, отшелнике у пустињи. Или данас причешће свештеника и верних за време Часног поста кад се не врши пуна Литургија. Но ни у тим случајевима Црква није допуштала ни монасима, ни свештеницима да се само причесте, него је од њих тражила учествовање у извесном богослужбеном чину, те је тако за прве настао чин Изобразитељне,[16] а за друге познати чин Литургије Пређеосвећених Дарова.

Сматрам да је литургички и данас потпуно оправдано да свештена лица која нису болесна, нити под забраном свештенодејства, кад треба да се причесте, обавезно то учине учествујући у прослављању Бога служењем целе Литургије са осталим свештеницима, а никако да на крају Литургије само приђу Светим Даровима у чијем освећењу нису учествовали. Свакако да је за освећење и пуноћу благодатног дејства Светих Дарова на Литургији довољно свештенодејство само једног свештеника, или епископа. Исто тако да при саборном служењу освећење и друге свештене радње врши један, началствујући, у име свију. Но то никако не значи да саборно служење има само естетски значај, дајући богослужењу свечанији изглед, без икаквог дубљег литургичког смисла. Него, на основу речи Господњих: Где су два или три сабрани у Име моје, онда сам и ја међу њима (Мт. 18, 20), сматрам да оно значи виши степен пуноће у достизању јединства са Христом, са Црквом небеском – анђелима и Светима, и земаљском – свештеника између себе и са свима вернима.

У поменутом тумачењу 8. канона Светих апостола Валсамон казује да су, поред његовог тумачења да је у том канону реч о свештеном лицу које је саслуживало Свету Литургију а није се причестило, други овај пропис схватали да се „одлучује свако свештено лице које се не причести мада стоји ван Светог олтара“,[17] тј. мада не учествује у служењу Свете Литургије. Можемо разумети да је у старини, поред болести и забране свештенодејства, било и других разлога да свештеници не учествују у служењу Свете Литургије, а да се причесте на њој, нпр. нужда да се лакше побегне у случају гоњења, како вели Милаш;[18] или немање сагласности од епископа епархије којој припада место где су се обрели, како наводе Зонара и Валсамон, тумачећи израз „служити“ (литургин) 12. канона Сардикског сабора, изразом „молити се“ (евхестхе): „Правилно узимамо молитву уместо служења, јер свештенослужити без дозволе месног епископа немогуће је“.[19]

У садашње време, као и у оно старо, било би „нечовечно и грубо“ (апантхропон ке скеон)[20] да епископ не дозволи саслужење у некој цркви познатим свештеним лицима, за њихове духовне потребе, кад привремено бораве у тој епархији и кад дозволу за то потраже. Ако ли им овај не би дозволио, због њихове склоности сплеткама, непослушности, или због моралних недостатака за које тај епископ зна, не би било могућности ни да им дозволи причешће, забранивши учествовање у богослужењу. Непознатом свештеном лицу, без дозволе свог епископа, разуме се, парох не би могао дозволити ни једно ни друго.

У нашој Цркви данас, поред наведених канонских разлога, сматрам да би био оправдан разлог да се причести неслужећи, кад се на велики празник, или Крсну славу свештеник спремио да служи, али због изненадне пастирске нужде, крштења детета „страха ради смертного“, или причешћа на смрт болесног верника и сл., не би могао стићи на почетак Литургије, обући се и саслуживати. Али се ова изнимка не би могла употребити за оправдање и оних случајева у којима је саслужење било могуће, али до њега није дошло хотимично, због неких незнатних разлога, или што тако чине и други.

 

Гласник, фебруар 1986.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Атинска синтагма, Атина 1852, Т. II, 12.

[2] У прва два случаја свештеници би могли обући одежде и читати молитве, у првом случају седећи, у другом у себи. У трећем случају не би ни облачили одежде у почетку Литургије, него само епитрахиљ и фелон непосредно пред причешће.

[3] H. Афанасјев, Церков Духа Свјатаго, Париз 1971, 197.

[4] Вивлиотхики Еллинон патерон ке синграфеон, Атина 1955, Т. II, IV, стр. 308.

[5] Н. Афанасјев, н. д. 217.

[6] Исто, 226.

[7] Уп. Ј. Зизиулас, Гласник 1985, стр. 115.

[8] ВЕПЕС, Атина 1969, Т. XXI, 258.

[9] Гласник 1985, стр. 115.

[10] Канон 9. Св. апостола; 2. канон Антиохијског; 66. канон Трулског; 11. канон Сардикског сабора.

[11] 66. канон Трулског; 11. Сардикског сабора.

[12] 12. канон Сардикског сабора; 80. кан. Трулског сабора.

[13] Уп. Гласник 1978, стр. 41.

[14] Због тога, како вели проф. А. Шмеман: „На православном Истоку, Свети Дарови сами по себи никад нису били објекти особитог поштовања, сазерцања и клањања, нити објектом особите богословске проблематике: Како, када и на који начин бива њихово претварање? Евхаристија, а то значи претварање Св. Дарова, јесте Тајна која не може бити раскрита и објашњена у категоријама овог света – времену, суштини, узрочности, итд. Она се раскрива у вери“ (Евхаристија, Таинство Царствија, Париз 1984, 284).

[15] Уп. Гласник 1985, стр. 161.

[16] М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 332.

[17] Н. д. 12.

[18] Н. д. Т. I, 63.

[19] Атинска синтагма, Атина 1853, Т. III, 265.

[20] 11 . кан. Сардикског сабора, Атинска синтагма, Т. III, 259.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *