Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Шишање косе и бријање браде код свештених лица

 

ПИТАЊЕ: У последње време, поједини свештеници и монаси носе дугу косу; сплићу је, подвлаче под камилавку и пуштају низ леђа. Други пак косу стригу, неки више неки мање. Исто бива и са брадама, од потпуног бријања до ношења до појаса.

Свакако да ово питање није најбитније. Али кроз толико време, да ли ипак није могло да се уједначи?

 

ОДГОВОР: Поред онога што је изнето о коси клира и монаштва у једном одговору раније (Гласник СПЦ 1980, стр. 186, примедба 16), напоменућу да су, према Херодоту, стари Вавилоњани носили дугу косу покривајући је повезачама. Стари Грци су носили дугу косу и браду до времена Александра Македонског. Од тада су почели да их стригу, али су многи, особито философи, носили дугу браду и даље. Код Египћана пак свештеници су сваког трећег дана бријали цело тело.[1] Старозаветни Јевреји, по прописима закона Мојсијева и пророка, нису бријали главе своје, нити пуштали дугу косу, него је стригли, што посредно казује и завет назирејства.[2] Браду су пак носили, не стригући је нити бријући. Тако су поступали и старозаветни свештеници, не угледајући се ни на Египћане ни на Грке.[3]

У Новозаветној цркви на обавезу држања ових прописа указује Свети апостол Павле (1 Кор. 11, 14), а у доцније време канонски и отачки прописи. У III веку Климент Александријски опомиње хришћане да природну, од Бога дату лепоту човечју не украшавају, него смерно, умерено да се показују према људима. Осуђује поступке оних који мрзећи браду, „цвет мушкости стригу, а косу као жене украшавају“.[4]

Апостолске Установе одређено наређују да косу хришћанин треба да стриже: „Јер ти будући веран и човек Божји, не треба да гајиш власи главе и да их плетеш, раскош је то… А не треба ни длаке браде уништавати и изглед мужа мењати против природно“.[5]

На истој линији су прекори Светог Епифанија Кипарског (IV век), који пише против монаха који браду брију, а косу гаје и, позивајући се на апостола Павла да муж не треба да пушта косу, вели да је у Цркви Христовој непознато назирејство.[6]

Блажени Јероним каже да су хришћански свештеници дужни да имају изглед озбиљан и узвишен, нити да бријањем главе изгледају ћелави, нити да буду толико ошишани да изгледају као обријани, него да коса расте толико да покрије кожу.[7]

Шести Васељенски сабор говори о коси клирика, монаха и верних у три посебна канонска прописа. У 21. канону помиње особит начин стрижења косе, „по начину клира“. У чему је тај начин био у канону се не наводи. Свакако је из дотадашње праксе то било јасно. Наиме, од краја V и почетка VI века клирици су стригли косу наврх главе, остављајући унаоколо неострижен венац косе, за који Свети Симеон Солунски вели да представља трнов венац Христов, а код свештеномонаха још „и венац њихове девствености“.[8] На Западу се говорило да тај венац приказује ћелу апостола Петра. Грци су га називали „папалитра“, или „гарара“; на Западу „тонзура“, код Срба „гуменце“. Тај постриг и на Истоку и на Западу држали су сви клирици, од чтеца до епископа, све до половине деветнаестога века.[9]

Из канона 42. Васељенског сабора излази да су монаси пустињаци носили дугу косу, а општежитељни је стригли. Канон пак 96, опомињући хришћане да се крштењем обукоше у Христа и тиме обећаше да ће подражавати Његовом животу по телу, наређује да не плету и не украшавају власи главе, него да свог унутрашњег човека украшавају врлинама и тако се приближавају Богу.[10]

У тумачењу овог канона Јован Зонара (ХII в.) указује да су Оци сабора за поменуто плетење косе наређивали одлучење верних из Цркве. Колико би пре требало да буду одлучени, вели, они који, у његово време, „косу бојадишу и као жене носе увојке по могућству до појаса… А браду, насупрот томе, чим младићки цвет израсте одмах га брију… чинећи се тако женствени“.[11]

Протојереј К. Каллиникос наводи да је гајење дуге косе код Византинаца, у време цара Теофила (829-842 г.), изазвало цареву наредбу да косу не могу носити дужу од врата. Но мода је узела маха и, као што вели Зонара, држала се свуда.

Овде је реч о световњацима. Свештена лица су стригла косу, јер да је нису стригла, Зонара би свакако и њих поменуо. Они нису ни могли имати дугу косу, јер су, као што је речено, имали папалитру, гуменце.[12]

Став цариградског Патријарха Германа из IX в. и преподобног Никодима Агиорита из XIX в. изнет је у Гласнику СПЦ 1980. г. II, 170.

Биће да је током прошлог века, продором лаицизма, престанком стрижења гуменца клирика у православним Црквама, завладало пуштање дуге косе код светогорских монаха[13], потом и код других у Грчкој и Русији, а онда и код мирских свештеника. Обичај се затим пренео, од скора, и код нас.

Можемо се само домишљати и о другим разлозима који су довели до ове појаве и њеног оправдавања. Вероватно да су и ликови Господњи и Светих на иконама и фрескама, из тадашњег и старијег времена, могли дејствовати у томе правцу. Наиме, поједини писци у старини, као Тертулијан и Јероним, рђаво су схватили казивање Еванђеља да је Христос одрастао у Назарету „да се испуне речи пророчке да ће се Назарећанин назвати“ (Мт. 2, 23). Они су реч „назореос“, схватили да значи не Назарећанин, него „назиреј“, тј. уздржник, према старозаветним назирејима, који су полагали посебан, привремени завет особитог поштовања Бога, у коме су узимали обавезу и да за то време не стригу косу на глави. И у наше време поједини писци заступају гледиште да је на византијским иконама од старине усвојен начин сликања Исуса Христа са „дугом косом раздељеном око лица по обичају назиреја… као што је Самуило, Самсон и други“.[14]

Да оставимо по страни казивање Светог Епифанија „да је у Цркви Христовој непознато назирејство“, што свакако он не би могао тако одређено рећи да је било ма какве вести да се Христос владао „по обичају назиреја“. Али, пре свега нема ниједног пророчког места које би макар наговештавало Његово назирејство. Затим Његов живот показује да назирејске прописе није држао. Народ је знао да Свети Јован Крститељ живи аскетски, „не једе и не пије“, а да Христос „и једе и пије“ (Мт. 11, 18, 19). Па и на Тајној вечери Сам каже да „од сада“ неће пити овога рода виноградарскога (Мт. 26, 29). Не изгледа да би Он од свега назирејства држао само дугу косу, а пио вино и дотицао се мртвачких носила сина наинске удовице (Лк. 7, 14), што ниједно нису могли чинити назиреји.

Но најважније у целој овој ствари је, свакако, казивање Светог апостола Павла, које нити се може превидети нити сме заобићи, јер својом озбиљношћу, ако се сагледа и прихвати објективно, решава питање да ли је Христос носио дугу косу. Реч је, наиме, о Апостоловој поуци верним у Коринту: „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. Сваки муж који се с покривеном главом моли Богу, или пророкује, срамоти главу своју“ (1 Кор 11, 3-4).[15]

И свака жена која се гологлава моли Богу, или пророкује, срамоти главу своју, јер је једно исто као и ошишана… Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божја, а жена је слава мужевљева. Пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има власт на глави ради анђела…; зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу? А жени је слава ако има дугачку косу. Јер јој је коса дата уместо покривала (1 Кор. 11, 5-15).

Сматрам, наиме, да ово казивање прећутно, али довољно одређено казује да је Исус Христос носио косу као и сви верни Јевреји и пре и у Његово време, по пропису који је Он сам дао преко Мојсија и пророка. На ту чињеницу сасвим разложно указује и протојереј К. Каллиникос, наводећи речи апостола Павла и изражавајући сумњу да би се „апостол тако строгим и тврдим начином изразио кад би његов Господ, кога је знао из виђења, носио заиста дугу косу“.[16]

Уз ове речи протојереја К. Каллиникоса могли бисмо додати још и ово: Ако је Господ имао дугу косу, а апостол изнео као опште правило „да је мужу срамота ако има дугачку косу“, зар он апостол, не би уочио важност те изнимке, што се сви стригу, а Христос то није чинио, и зар да ту разлику не помене и не изнесе разлоге, објашњење зашто је Господ тако чинио?

Поред тога, зар апостол не би тада знао оно што после 200 година знају Тертулијан и Јероним, или поједини писци у наше време, о Господњем назирејству и у том смислу ношењу друге косе?

Над изнетим казивањем апостола Павла требало би да се озбиљно замисле и они клирици који прекомерно стригу своју косу, као и они који је носе дугу. Сагледајући га озбиљно у његовој суштини, онако како га је видео и поставио апостол, и Свети држали кроз векове, да се лакомислено не угледамо на друге, не сводимо битно на небитно, а поготово на став времена и моде, у ком смислу многи и носе дугу косу.

Разлози које апостол Павле наводи о ношењу дуге косе и покривању главе жене при молитви, а непокривању главе мужева при томе, нису истог значаја, једни су догматски, битни и стални; други небитни, привремени. Као што је Бог Отац, беспочетни почетак и извор Сина, и стога глава Христу, тако и муж, створен Богом (у чему је особито учествовао Син Божји, Друго Лице Свете Тројице), има порекло од Христа, Који је стога глава мужу. Жена пак створена Богом од мужа има порекло од мужа, који је зато глава жени. Отуд она треба да има покривало на глави. Дуга јој је коса дата уместо покривала. Схватити, дакле, да би дуга коса и за мужа била знак покривала и тако срамотила главу његову.

Чињенице што су у то време, у знак казне и понижења, жене прељубнице бивале острижене, те је стрижење, за жену значило срамоту, разлог је небитни и привремени. Апостол га у наше време свакако не би ни наводио.

Што сада стрижење косе жени не значи срамоту, изводити отуда закључак да оне могу и да не покривају главу у цркви, свакако се не може допустити. Јер ако нису у важности разлози небитни, али остају у важности и сада и у будућности битни разлози догматски.

 

Гласник, јул 1997.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Протопрезвитерос Константинос Каллиникос, О христианикос наос, Атина 1969, 496.

[2] 3 Мојс. 19, 27; 21, 5; Језек. 44, 20.

[3] 4 Мојс. 6, 5, 18.

[4] Педагогос, књ. III, гл. 3, П. Г. Т. VIII, к. 577.

[5] Мињ. П. Г . Т. I, к. 564-568.

[6] К. Каллиникос, н. д. стр. 500. Биће да су ти монаси браду бријали, а косу пуштали у знак своје невиности и одрицања од брака и мужевности.

[7] Исто.

[8] Мињ. П. Г. Т. 155, к. 717.

[9] Пан. Папаевангелу, Папалитра и гарара, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1966, Т. IX, 1197-1198; Лексикон иконографије… западног кршћанства, Загреб 1979, „Постриг“ стр. 479.

[10] Н. Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, I, 494, 526, 586.

[11] Атинска синтагма, Т. II, Атина 1852, 534, 535.

[12] К. Каллиникос, н. д. 502. Назиреј – српски одељени, је лице, мушко или женско, које је положило завет особитог служења Богу. За одређено време, оно се обавезало да се уздржава од вина и алкохолног пића, чувало од додира са мртвим и стрижења косе.

[13] То посебно казује и Никодим Агиорит: „Ако сви монаси уопште треба умерено да секу косу, колико више треба да је секу млади монаси или ђакони у манастирима или колико исто толико саблажњавају њихове дуго ошишане косе“ (Пидалион, изд. Астир, 1970, стр. 258.).

[14] Уп. Конст… Калокирис, Иконографиа византини, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1964, Т. V, к. 375.

[15] Уп. Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1960, Т. X, к. 683. По казивању Блаженог Августина, „пророк није ништа друго до проповедник речи Божјих људима“. Они су позивали народ на држање заповести Божјих и указивали шта ће снаћи како појединце тако и народе ако их не буду вршили.

Особита им је била служба опомињања на долазак Богом обећаног Спаситеља: ко ће Он бити, кад ће се јавити, о целом Његовом животу и раду на спасењу свију људи, крсној смрти и васкрсењу.

Но реч „пророковати“, и у Старом и Новом Завету, значила је држање с одушевљењем беседе о верности Богу, певање свештених песама, заједничко рецитовање литанија, итд.

[16] Н. д. 499.