Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да ли је женидба расофорног монаха без последица?

 

ПИТАЊЕ: Да ли је расофор монах, или може слободно напустити манастир, вратити се у свет и оженити без икакве духовне штете за себе и санкција од стране Цркве?

 

ОДГОВОР: Познати руски литургичар, архиепископ Венијамин, још 1803. год. вели о монаштву ово: „У погледу спољашњег изгледа, или одела, деле се монаси на новоначелне, малосхимнике и великосхимнике“.[1] У даљем излагању каже: „За три степена монашког живота постоји тројака и посебна, тј. особита одећа, од којих се свака даје монаху са особитим последовањем молитава и обреда. Тако се монасима почетницима даје раса и камилавка („отуд се монаси првог степена“ – вели он на другом месту – „у неким крајевима називају расофори“), монасима савршеним – мантија, а онима који су достигли највиши монашки степен, или најсавршенијим монасима, даје се кукул и аналав“.[2] Други руски литургичар, протојереј Константин Никољски, половином прошлог века пише о монасима: „Монаха има три степена: једни од њих су новоначални, други малосхимници, а трећи великосхимници. Сагласно са та три степена бива и различито посвећење у њих, те постоје посебна последовања, наиме: 1) Посљедованије во одјејаније раси и камилавки, 2) Посљедованије малија схими сирјеч мантији и 3) Посљедованије великаго и ангелскаго образа“.[3] О три монашка степена говори наш литургичар, проф. др Лазар Мирковић: „Тако се утврдила подела на три степена: почетници (расофори), малосхимници и великосхимници, која је коначно призната почетком IX века у Грчкој цркви“.[4] Сва три ова монашка степена помиње и канониста Н. Милаш у свом Црквеном праву: „Калуђерство је једно у Православној цркви… Према степену аскетичког живота, калуђерство се дијели на расофоре, малосхимнике и великосхимнике“.[5] О расофорима даље каже: „Расофори су калуђери који су примљени у чин пошто су издржали канонички установљено искушење и показали се достојни чина… Расофори су у свему дужни испуњавати манастирска правила, као и други калуђери вишег аскетичког степена… и забрањено им је збацити са себе расу и камилавку и повратити се опет у свјетовњаке“.[6] Коначно, Уредба за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, коју је прописао наш Архијерејски сабор 1963. год., потврђује поделу монаштва на три ступња велећи у свом 2. члану: „Монашку заједницу сачињавају: 1) братство (великосхимни, малосхимни и расофорни монаси) и 2) искушеници“. И неколико других чланова ове уредбе потврђују да је расофор већ монах: „После осведоченог напретка у духовном животу… искушеник прима први степен монаштва, расофорство… У малу схиму може бити пострижен расофорни монах…“.[7] Званични, дакле, став наше Цркве по том питању је јасан – расофори су монаси.

Овакво схватање о расофорству не потиче из новијег времена, него га налазимо и у старини. Поред црквенословенског штампаног Требника, и у нашим рукописним Требницима, уз чин мале и велике схиме, налазимо „Чин бивајеми на дјејаније раси“.[8]

Исто овако је и у старим грчким рукописима. Beћ у рукописном Евхологиону париске Националне библиотеке из 1027. год. налазе се три разна обреда за монашење: 1) Евхи епи ту мелонтос ламванин мантион, 2) Аколутхиа ту просхиматос тон монахон и 3) Таксис гиномени ту агиу ке мегалу схиматос.[9] Други од ових чинова односи се на расофорство и одговара оном који излаже Гоар у „Варие лекционес“ под називом: Аколутхиа тон просхиматон архариу,[10] садржавајући иста питања као и молитву: Благодаримо ти Господе Боже наш…, прву од двеју у главном тексту чина расофорства код Гоара и у штампаном црквенословенском Требнику. У рукопису Ватопедске библиотеке бр. 133 (744), из XIV в., такође су изложена три чина, али се први већ назива „За почетника расофора“ (Ис архарион расофорунта), у коме се после молитве „Под Твој јарам…“ наводи: „Онда га постригава и облачи ракос и камилавку не говорећи од обичног…“.[11] Иза тога у рукопису следи чин мале схиме а онда велике. Сва три ова чина излажу и 26 других рукописа од XV-XVII в., које наводи Дмитријевскиј у своме поменутом делу, а тако је и у рукописима које наводи Гоар.

Али је од особитог значаја што се у појединим рукописима обред за почетнике, расофоре, назива монашки. Тако рукопис Александријске патријаршијске библиотеке бр. 149-104, из XIV в., излажући сва три чина, први наводи под називом: „Молитве за почетницу расофорну монахињу“ (Евхе ис архареан монахин расофорусан).[12] Исти назив долази и у рукопису лавре Светог Атанасија Атонског бр. 88, из 1475. год.: „Чин који бива за почетника монаха расофора“ (Таксис гиномени ис архарион монахон расофорон).[13] И у нешто старијем рукопису исте библиотеке бр. 142, из 1440. год., налази се „Аколутхиа ис архарион монахон“ иза које следе „Аколутхиа ис куран мандиоту“ и „Аколутхиа ис куран ту мегалу, ангелику схиматос“. Монахом се назива расофор и у рукопису Јерусалимске патријаршијске библиотеке бр. 73 (274), из XV в.: „Аколутхиа ис расофорон монахон“.[14]

Дакле, према сведочанству грчких рукописа бар од XIV века, у свести и схватању монашких и црквених кругова расофорство значи монаштво и назива се монаштвом.

До истог закључка долазимо разматрањем самог чина расофорства. Изложићемо овај чин према поменутом нашем рукописном Требнику бр. 237, из XVI в., где је он унеколико опширнији од оног у црквенословенском: По Трисветом чита се 26. и 50. псалам. Тропари су други: Б(о)же о(та)ц наших, Слава исто, и ниња Ка Б(огороди)ци прилежно… Обе молитве су исте као и у црквенословенском. У њима се благодари Богу што је изабрао брата од сујете мирског и призвао га овом анђеоском животу (тј. монаштву). Даље се моли Господ да га чува како би живео достојно звања и од смрти сачувао душу и тело као чисти и свети храм и достигао смирење, љубав и кротост. У другој се моли Господ да прими брата под свој благи и спасоносни јарам, уведе у број Свога стада, одржи у целомудрију као подвижника уздржања, молитвама Пресвете Богородице и свију Светих. „И примивши од њега маказе, игуман га постригава крстообразно, говорећи: Брат наш (рекавши име) постригава власи главе своје у име Оца…, рецимо сви за њега. А ми: Господе помилуј, три пута. Потом га примају братија и стригу“.[15] И по дечанском Требнику бр. 68, из 1422. г., и бр. 69, с краја XIV в., као и по Молитвенику-Требнику Божидара Горажданина из 1523. г. и Божидара Вуковића из 1540. г., „пријем ножице од њега игумен настризајет и (=њега) крстаобразно“, а онда га братија, појући 50. пс. „остризајут“.[16] „И затим га облачи игуман у расу и камилавку, тј. капу“.[17]

Но у новије време, на основу тога што расофор не полаже свечано завете на обреду расофорства, почео се изводити закључак да расофор није монах: „Пошто расофори не дају никакво обећање као монаси, могу и да изиђу из манастира, да се врате у ред лајика и склопе брак“, пише Г. Макрис у чланку о расофорству.[18] Исто мишљење заступа и епископ Никодим Милаш. Иако вели да монаси-расофори „премда и нијесу положили свечано калуђерске завјете, али су морално тим завјетима везани и забрањено им је збацити са себе расу и камилавку и повратити се опет у свјетовњаке“, ипак ће закључак извести овако: „Захтје ли расофорни калуђер на сваки начин да остави манастир и да се поврати у свјетовњаке, не може му се то по закону запријечити, и у праву је затијем да и у брак ступи, ако жели“.[19] За монаха пак малосхимника, зато што је „свечано положио завете“, Милаш каже: „Ко је правилним начином постао малосхимник, тај не може више никада самовољно иступити из калуђерства и везан је до смрти завјетима што је положио“.[20]

Да бисмо ствар могли боље сагледати, треба да се историјски вратимо назад и уочимо чињеницу да је спочетка постојао само један монашки чин који је приман без икаквог црквеног обреда и полагања завета. Из казивања 19. канона Светог Василија Великог († 379. год.), види се да је и у његово време монаштво примано ћутке, вероватно ван Цркве и црквеног обреда: „Ми не знамо за никакве завјете људи осим кад се који уброје у чин калуђера и тијем већ ћутке показују да примају безбрачије“ (ката то сиопименон докуси парадехестхе тин агамиан).[21] Црквени чин, с молитвом Богу за брата који се одриче света и свега у свету, настао је доцније. Поред уводних молитава, првобитно се овај обред највероватније састојао само из једне молитве, као што видимо још у XII в. у грчком рукопису Синајске библиотеке бр. 973, из 1153, г.: „Молитва за оног који xoћe да прими схиму“ (Евхи епи мелонтос ламванин схима): „Господе Боже наш, Који си узаконио да су достојни Тебе они који су све светско оставили…“.[22] И у дечанском пергаментном Требнику бр. 67, из XIV в., налази се на последњем листу само једна „Мол(итва) мниху хотештему пријети образ мали или велики“.[23] Тај чин био је само један и одговарао садашњем обреду велике схиме.

У VIII пак веку, у општежитељним манастирима долази до установе мале схиме као припреме и увода у велику. Свети Теодор Студит не саглашава се с тим, него вели: „Не даји тзв. мали анђелски образ, а потом као велики, јер један је образ монаштва, слично крштењу, као што је био обичај у Св. Отаца“.[24] И Свети Симеон Солунски изгледа да има у виду само један монашки чин.[25] Међутим, ова подела је остала и утврдила се, те у рукописима већ развијен чин мале схиме налазимо испред чина велике, као што је то у Евхологиону Синајског манастира бр. 967, из XIII в.: „Таксис ке аколутхиа тис протис апокарсеос игун ту мантиу“, који се у следећем „Аколутхиа ту апостолику“ назива „микрон схима“.[26] У рукопису истог манастира бр. 971, XIII-XIV в., испред чина великог анђеоског образа, изнет је чин малог који се ту назива првим: „Аколутхиа син Тхео проту иту мандиу“.[27] И у рукописном Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 221, XVI в., налазимо само ова два чина, мале и велике схиме.

Из казивања Т. Валсамона, који помиње облачење расе уз Трисвето, у чему треба видети чин „на одјејаније раси и камилавхи“, у XII, и још раније, у XI веку, јавља се и трећи монашки чин, расофорство, као предспрема и увод у малу схиму, како то изнесмо раније.

Ако бисмо се повели за изнетим мишљењем Макриса и Милаша, на основу овог што наведосмо, дошли бисмо до парадоксалног закључка да су у доба Светог Пахомија и Светог Василија Великог, пошто су тада завети примани прећутно, па све до почетка монашења у храму, кад су уз црквени обред они свечано полагани, монаси били у праву да напуштају монашки чин, враћајући се у свет кад то усхтеју и жене се. Баш такав став заузима проф. В. Стефанидис велећи да у то доба „никакав свештени обред и монашка молитва (монахики евхи), завет (ипосхесис) није постојао, следствено (није постојала) никаква обавеза да буду монаси целог живота“.[28]

Да је овакво гледиште нетачно и да је монашки завет и у то старо доба, иако приман ћутке, био доживотан, излази јасно из указивања апостола Павла на доживотни карактер завета безбрачности црквених удовица: „Млађе удовице не примај, јер кад се упале против Христа, хоће да се удају и на њима је осуда Божја што су раније обећање погазиле“ (1 Тим. 5, 11, 112). То исто излази из савета Светог Василија Великог упућеног монаху да се приправи на трпљење и тешкоће које га у монаштву чекају „да не би бацивши се у неочекивану борбу, па немајући снаге да одолиш искушењима, вратио се у свет на осуду душе и саблазан многих…“.[29] Исто гледиште изводимо из епитимије које он прописује за монахе који би свој чин напустили: „Ако се послије предаду распутном и страсном животу, нека се подвргну казни једнакој са блудницима“.[30] И 5. канон Прводругог сабора опомиње монаха да не би „занемаривши строгост и труд подвижништва, послије опет се повратио к плотском и сластољубивом животу“, а Четврти Васељенски сабор, својим 7. каноном предаје анатеми таквог монаха.[31]

Због велике штете по душу монаха ако би свој чин напустио, и саблазни коју би тим поступком изазвао међу вернима,[32] искушенику се обраћала пажња како на озбиљност монашких завета, тако и на њихово добровољно примање за цео живот. Бар од времена Светог Василија Великог и његовог тражења да монаси пре „обраћања у чин монашки… треба да буду испитани те да се и од њих добије јасни завјет“,[33] поступало се тако све до данас. У штампаном Требнику-Молитвенику Божидара Вуковића из 1540. г., у уводу у „Чин на одјејаније раси“, стоји овакво упутство: „Улази онај који хоће да прими расу и чини метаније пред игуманом. А овај га пита да ли са сваким усрђем и многодневним испитивањем себе ово хоће? И кад се нађе (обрештет се) да је тако, улази у цркву и отпочиње чин по реду“. Исти такав увод налази се у Требнику Божидара Горажданина из 1523. године. У рукопису Музеја СПЦ у Београду бр. 237, XVI в., иза наведеног питања игумана стоји „и јегда обештајет се (и кад обећа) ваходит ва цркав“. У једном пак рукопису код Гоара, у „Аколутхиа тон просхиматон архариу“, питања која се постављају расофору при пострижењу много су детаљнија. Нови брат „пре но што се постриже бива питан ово: Да ли својом вољом прилазиш Христу? Да није због које нужде или силе? Одричеш ли се света и оног што је у свету? Хоћеш ли остати у манастиру и подвигу до свог последњег даха? Хоћеш ли се покоравати браћи у Христу? Хоћеш ли чувати себе у девствености и целомудрију до последњег свога даха? Види, брате, каква обећања дајеш Христу! Анђели су записали твоје исповедање о коме ћеш бити питан на Другом доласку Господа нашег Исуса Христа. Кад се он сагласи са свим, ђакон каже: Колена преклонше, и пошто брат преклони колена, моли се јереј: Благодаримо Ти Господе…“.[34] Питања су готово иста као у чину мале схиме, али је поука „Види брате…“ у малој схими много дужа; молитва пак „Благодаримо Ти Господе…“ из чина је расофорства.

И наша Уредба за унутрашњи и спољашњи манастирски живот прописује да искушеник, пре монашења у расу, подноси управи манастира писмену молбу у којој јасно излаже жељу да свој живот проведе као монах. Молба се не може поднети, сем изузетно, пре одређеног времена проведеног у искушеништву, нити пре пунолетства и одслуженог војног рока. Поред исповести, искушенику се пред монашење у расу обавезно указује како на благодатну Божју помоћ која монаха окружује, тако и на тешкоће које га очекују, и духовну штету ако би чин напустио (чл. 8).

Иако расофор не полаже свечано монашке завете, с правом се, дакле, може очекивати да су они за њега у важности доживотно после изјава које је као зрео човек свесно дао. Како у старини, тако ни данас монашење се не може извршити над незрелом децом, него над онима који су достигли зрелост и способност да о себи одлучују, „кад су достигнуте потпуно године разума“, како вели Свети Василије Велики, јер како исти Свети Отац наставља „нипошто не треба се ослањати на дјетске ријечи“.[35] Према истом правилу Светог Василија, то доба је од 16 или 17 година, према 126. канону Картагинског сабора од 25 година, а према нашој Уредби од 21 године.[36]

Нема сумње, ни сам расофор, нити ико, не би могао изводити закључак да је он у праву да не испуњава одређена му послушанија у манастиру „јер није положио свечано завет послушности“; или да може користити сва средства да се обогати „јер није положио завет сиромаштва“. На исти начин он је свестан да је, и без свечаног обећања на обреду, добровољно примио на се обавезу да доживотно остане монах, јер се у Православној цркви никада није знало за примање монаштва само на извесно време. О доживотном карактеру пострижења у расу, преподобни Никодим Агиорит вели овако: „Који дођу дотле да буду расофори, не могу више да збаце расу и да се жене, Боже сачувај (Апаге!)! Како би се на то усудили кад им је коса на глави пострижена, што означава да избацише из своје главе сваку светску мисао и посветише живот свој Богу. Како, кад са благословом обукоше монашку расу и камилавку, и име променише, и две молитве јереј је прочитао за њих, у којима јереј благодари Богу што их избави из сујетног светског живота и призва их у смерни чин монашки, молећи Га да их прими под свој спаситељни јарам. Ако онај који само обећа да ће бити калуђер, без облачења расе, треба да то не преступи, него да изврши своје обећање…, колико више онај који је и расу обукао“![37] Исто гледиште по овом питању налазимо још у ХII в. код канонисте Теодора Валсамона у тумачењу 19. канона Светог Василија Великог: „Немој да кажеш да монаси који нису дали такав завет неће бити криви ако одступе. Мада се неко није постригао, него само обукао расу, не може оставити монашки чин, ни склопити брак“ (кан гар ми апокари тис, ала расофориси, у динисете метасхиматистхине ке ис гамон елтхин)…Ово се односи на монахе, али и на све клирике олтара. Јер се сматра да и они ћутке пристају да не улазе у брак по хиротонији, и преступивши канон свргавају се“.[38] Исто гледиште заступа Валсамон у тумачењу 14. канона Седмог Васељенског сабора.

Снага ових обавеза које монах прима, као и све друге стране живота у Цркви, може да почива само на моралним, а не принудним, правним основама. Гледиште да је малосхимник, због тога што је свечано положио монашке завете, обавезан до смрти да остане монах, а расофор, јер их није тако положио, може слободно да се врати у свет, да му се „по закону“ то не може спречити, и да је „у праву“ и оженити се – очигледно потиче из чисто јуридичког гледишта на Цркву и дејства у њој. А то није дух Цркве. Шта би било да и малосхимник „захтје на сваки начин да остави манастир, поврати се у свјетовњаке“ и ожени се? По ком би му се закону то могло спречити сем „и против воље присилити га да се врати у монашки живот“.[39] А то није закон Цркве, него закон власти овога света, те припада не благодатном, еванђелском учењу, него световном, јуридичком. Са црквеног становишта, ако би расофор, малосхимник, или великосхимник напустио свој чин, нема разлике у квалитету учињеног дела, тј. да за расофора то није грех, а за друге чинове јесте, него само у степену тежине тог греха и духовне штете како за починиоца, тако и за верне, те отуд према еванђелском принципу: Коме је много дано, од тога ће се много и тражити (Лк. 12, 48), и у степену црквених епитимија које би се наложиле једнима и другима.

На приговор да није случајност што у чину расофорства нема полагања завета, а у чину мале и велике схиме има, те да отуд неминовно мора бити и разлика за расофоре и схимнике, која иде дотле да расофор може напустити свој чин, као одговор указаћемо на разлику која постоји између ђаконског и остала два чина свештенства, која такође није случајна. Без сумње је постојање три степена свештенства имало утицаја у настанку и развоју три степена монаштва од првобитно једног. Монашко постригавање свакако је уведено по угледу на постригавање клирика. Продужимо ли даље, видећемо да сличност постоји и у томе што расофор не полаже свечано завете, као што ни ђакон при рукополагању не полаже заклетву, док је свештеник и епископ полажу. Па као што би било неумесно извести закључак да ђакон зато што није положио заклетву да ће чувати веру, догмате Цркве и каноне, покоравати се вишим властима итд., није ни обавезан да их држи, или да је у праву да кад год хоће иступи из чина, или закључи други брак, исто је тако неумесна тврдња да расофор може напустити свој чин и оженити се зато што завете није свечано положио.

Монаштво је, дакле, једно, али се у погледу савршенства и строгости живота дели на три степена. Расофори су у свему монаси као малосхимници и великосхимници, али монаси најнижег, почетног чина. Какву духовну штету наносе себи ако свој чин напусте и какве их епитимије очекују, видели смо из поменутих канона. Проведу ли свој живот у том чину и нађе их смрт, сахрањују се монашким опелом.

Но, да не би било спора, и да би се превазишло уврежено јуридичко гледиште да расофор није монах зато што на монашењу није и речима изразио своје приступање монаштву, сматрам да би се при постригу у чин расофора требала стављати сва она питања изнета у поменутом грчком чину код Гоара, на која би он, слично чину мале и велике схиме, био дужан да гласно одговори.

 

Гласник, август 1980.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1908, 423.

[2] Исто, 425. Слично мишљење Јакоба Гоара: „Не без смисла Грци деле монахе не по редовима и правилима, него у односу на овладавање истим правилом: на почетнике, малосхимнике и великосхимнике. Наиме, стање савршенства, коме монаси теже побожним вежбама, постиже се у три степена: почетника, узраслих и савршених“ (Евхологион, Венеција 1730, 381). На другом месту вели: „Пошто су три степена монашког живота код Грка, стога су и три врсте одеће које се примају у цркви уз три молитвена чина: архарион, почетника је раса (туника), појас и камилавка; телион калогирон, потпуних монаха, тј. оних који су се везали чврстим заветима је мандија (палијум), а других највиших је кукуљ“ (исто, 393).

[3] Пособије к изученију устава богослуженија Православној церкви, С. Петербург 1894, 727.

[4] Литургика, Св. Тајне и молитвословља, Београд 1967, 160, 158.

[5] Црквено право, Београд 1926, 697, 698.

[6] Исто, 698.

[7] Чл. 11 и 14.

[8] Рукописни Требник Патријаршијске библиотеке у Београду бр. 1, XV-XVI в.; бр. 237, XVI в.; такође Дечан. библиот. бр. 68, из 1422. г.; бр. 69, крај XIV в.; исто тако у штампаном Требнику-Молитвенику Божидара Горажданина из 1523. г. и Божидара Вуковића из 1540. г.

[9] А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, стр. 1028-1035.

[10] Исто, 379.

[11] Исто, 276.

[12] Исто, 354.

[13] Исто, 444.

[14] Исто, 505.

[15] У поменутом грчком рукопису Париске библиотеке из 1027. г., на исти начин говори се о малосхимницима и великосхимницима да их игуман крстообразно постригава (ставроидос), а братија у ђаконикону, уз 117. псалам, врши потпуно постригавање (Дмитријевскиј, н. д. 1028, 1032).

[16] Према казивању 42. канона Шестог Вас. сабора, да неки „такозвани пустињаци, који у црним хаљинама и са дугом косом на глави обилазе градове… срамотећи свој чин“, ако хоће да живе као остали монаси „пошто им се скине коса и остригу“, да се упуте у манастир, закључујемо да су пустињаци носили косу, а монаси у киновијама је стригли. Ово стрижење косе монаха помиње и 2. кан. Прводругог сабора велећи да се неки „само стрижењем косе“ показују да живе као монаси (Милаш, Правила Прав. цркве, Нови Сад 1895, I, 526; II, 273: Пидалион, изд. Атина 1886, 213, 282).

У којој мери је било то стрижење, из ових се канона не види. Према тумачењу Литургије Св. Германа, монаси су стригли косу сасвим: „А стрићи главу потпуно по угледу је на ап. Јакова Богобрата и Павла апостола и остале” (В. Н. Красносељцев, Свједјеније о некоторих литургических рукописјах ватиканској библиот., Казањ 1885, 336). Проф. В. Стефанидис износи ово исто становиште: „Старо монашко постригавање у источној цркви“ – вели он – „или потпуно шишање главе, носило је име ап. Павла“. У Западној цркви при постригавању остављен је венац косе на врху главе. Ово постригавање носило је име ап. Петра. Постојао је и трећи начин постригавања клирика и монаха – шишање предњег дела главе, од уха до уха, и носило је име ап. Јована или Јакова (Еклисиастики историа, изд. III, Атина 1970, 268).

И преп. Никодим Агиорит сматра да „монаси треба умерено да стригу косу“. Он то доказује како прописом 42. канона Шестог Васељенског сабора, тако и „према речи о девствености Св. Атанасија и према првој мирној Посланици Григорија Богослова, и према многим примерима из Лавсаика“, настављајући даље: „Садашње време треба да је за монахе време жалости, по Св. Јовану Златоусту (Беседа 56. на Мат.) и Јовану Лествичнику. А Бог преко Исаије вели да је знак жалости и плача и туге стрижење главе (Иса. 22, 12). Те ако по Павлу за сваког мужа уопште је срамота да има дугу косу…, колико се више срамоте монаси ако гаје косу. Ако сви монаси уопште треба умерено да секу косу, колико више треба да је секу млади монаси или ђакони у манастирима или келијама. Јер колико они саблажњавају друге са безбрадим лицем, исто толико саблажњавају њихове дуге очешљане косе“ (Пидалион, н. д. 213. и 39 – Астир 1970, стр. 258.).

Наводећи канонска и отачка казивања, према којима клирици и монаси нису носили дугу косу, К. Калиникос закључује: „Колико је брада наших савремених клирика сагласна са нашом црквеном прошлошћу, толико се њихова дуга коса противи и Цркви Закона и Цркви благодати, и хиротонијским прописима нашим, и одлуци Васељенскога сабора и хиљадупетстогодишњој нашој хришћанској историји и мушком изгледу“ (О христианикос наос, Атина 1969, 503).

У тумачењу 1 Кор. 2, 4 Теофилакт вели: „Покривеном главом“, не само да је не покрије одећом, него ни косом (дугом). Јер ко има дугу косу „покрива главу“, тј. косом (Трембелас, Ипомнима ис тас епистолас… Атина 1956, 34 д).

Тумачећи 96. Канон Шестог Васељенског сабора, Ј. Зонара каже да Оци сабора рекоше, о украшавању косе, да је грешно, као што и сада, вели, „који боје косу и украшавају чине грешно, трудећи се око гајења косе и као жене носе увојке, ако је могуће до појаса…“. Са брадом су, вели Зонара, чинили супротно, бријали је, трудећи се опет да изгледају глатки и женствени. Ово је „зло постало опште и као нека општа епидемија покорила је хришћане и скоро све руководи, и то поред божанственог и прастарог прописа (3 Мојс 19, 27) и речи ап. Павла који вели: Мужу је срамота ако гаји дугачку косу (1 Кор. 11, 14). Стога, дакле, Оци овог сабора на оне за које рекоше напред да тако чине, отачки налажу епитимију и потчињавају одлучењу. А садашњи Оци, оне који чине набројано и тако улазе у цркве, остављају не само без епитимије него и благосиљају и дају им – авај неупутности – Светиње, кад хоће да се причесте. И нема никог да спречава, ни патријарх, ни други архијереј, ни монаси које имају за духовнике они који тако рђаво чине” (Атинска синтагма, Атина 1852, 534, 535).

[17] У црквенословенском налази се примедба Ватопедског рукоп. бр. 133, XIV в. „не говорећи ништа“. Пошто се прочита Апостол, братија га целива (Л. 2а-2б). Према наведеним дечанским рукописима и Требнику Божидара Горажданина, он „целивајет братију“.

[18] Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1960, Т. 10, к. 774.

[19] Црквено право, 698, 699.

[20] Исто, 699.

[21] Милаш, Правила II, 374; Пидалион, 488.

[22] Дмитријевскиј, н. д. 115. Иста молитва, у овом рукопису, наводи се и за „ону која xoћe примити схиму монахиње“. Код Гоара је наведена у чину расофорства једног старог венецијанског рукописа (н. д. 580).

[23] Навешћемо је целу јер је друкчија од оне у грч. Синајском рукоп. и код Гоара: М(и)л(о)срде и много м(и)л(о)стиве Г(оспод)и не хотеј смрти грешнику на јако обратите се јему и живу бити. Сего ради и аз грешни полагају рук(у) своју на главу приходештому к тебе грех ради и просештуму у тебе остављеније им(е)р(ек). Бл(а)г(о)с(ло)ви, ос(ве)ти, сабљуди от всакаго искушенија лукаваго, видимаго же и невидимаго. Јако Б(ог) милостиви Ти јеси и Тебе славу ниња и пр(и)сно“ (Л. 68a). И ништа више.

[24] Пидалион, н. д. 213, 214.

[25] Мињ, Т. 155, к. 197.

[26] Дмитријевскиј, н. д. 219, 223.

[27] Исто 257, 415.

[28] Н. д. 156.

[29] Древније иноческије устави, собраније еп. Феофаном, Москва 1892, 263.

[30] Милаш, Правила II, 374.

[31] Исто, II, 277; I,342.

37 „Jep нерасудна и несмотрена постригавања и калуђерски су чин понизили и проузроковали су да се хули име Христово“ (2. канон Прводругог сабора, Милаш, Правила II, 273).

[33] Правило 19, Милаш, н. д. II, 374,

[34] Н. д. 370.

[35] 18 кан., Милаш, Правила II, 373.

[36] Истина, 40. канон Трулског сабора вели да се у манастир не може примити нико млађи од 10 година, дајући право епископу да се с примањем и причека до старије доби. Али је овде реч о примању само у манастир, а не о монашењу (уп. Милаш, Црквено право, стр. 702).

[37] Пидалион, н. д. 259.

[38] Атинска синтагма, Атина 1854, Т. IV, 146.

[39] Валсамон у тумачењу 19. правила Св. Василија Великог, Атин. синтагма Т. IV, 146. И по Душановом Законику, „калуђер који збаци расу, нека се држи у тамници, док се опет не врати у послушност и да се казни“ (чл. 19. Душанов Законик, превео Никола Радојчић, Нови Сад 1950, стр. 41).