НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Опело самоубице. Смисао самоубиства због насилника.

 

ПИТАЊЕ: Зашто је самоубиство тако тежак грех да Црква самоубицама не дозвољава опело (а пре су и сахрањивани изван гробља)? И још: Како Црква гледа на самоубиство које је извршила Милица Костић из Крушевца, бранећи се од насилника?

 

ОДГОВОР: Готово у свим религијама самоубиство је осуђивано као тежак грех. У старој Грчкој постојао је закон по коме су самоубице морале бити сахрањене изван општег гробља, а десна рука, којом је извршено самоубиство, одсецана им је и закопавана посебно од трупа. Оправданост овог закона заступа и философ Аристотел, а Платон вели да се „ни ступовима ни именима не означавају ови гробови“.[1] Чак у будизму, где су неке секте, због учења о достизању нирване, потпуног умртвљења сваке жеље и тежње, допуштале самоубиство,[2] друге су га осуђивале говорећи да се самоубице поново рађају као демони и да монах који проповеда ослобођење самоубиством од овог бедног живота, пуног муке и грехова, „у ствари проповеда убиство, и већ више није монах“.[3]

И мухамеданство, својим учењем да је највећа врлина безусловно покоравање вољи Божјој, не одобрава самоубиство.

У Старом Завету се против самоубиства не говори директно, али се његова забрана налази у шестој заповести Декалога која забрањује убиство уопште. Кад Закон говори: Не убиј! треба разумети да он забрањује и самоубиство, нарочито стога што не додаје „ближњега свога“, док кад забрањује лажно сведочење, он говори: Не сведочи лажно на ближњега свога (2 Мојс. 20, 13, 16)… Тако заповест: Не убиј! остаје да се односи на човека – Не убиј ни другог, ни самог себе. Јер ко убије себе, убија не шта друго, него човека.[4] Став доцнијег Јудејства према самоубиству, као греху према Створитељу, јасно излаже Јосиф Флавије, који у „Јудејском рату“ пише: „Или мислите да се Бог неће разгњевити ако човек његов дар држи ни за што. Јер од Њега смо примили наше постојање, па Њему морамо препустити да нам га узме…“.[5]

Хришћанство је свагда било против самоубиства. Истина, као у Старом, тако се ни у Новом Завету не говори директно против самоубиства, али сав његов дух је противан томе чину. Разлоге за овакав став изложићемо у неколико тачака:

1) Основна је библијска истина да је Бог Творац света и човека. Стога, човек није господар не само туђег, него ни свог живота: „Ниједан од нас не живи себи, и ниједан не умире себи; ако живимо Господу живимо, ако умиремо Господу умиремо; било, дакле, да живимо, било да умиремо Господњи смо“.[6] Од Духа Светог, Животодавца, добили смо живот као драгоцени дар да га употребимо на добро, на достизање циља од Бога постављеног, а то је да се усавршавамо „до човека зрелог, до мере раста пуноће Христове“; „будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“.[7] Одузимањем живота, туђег или свог, човек, дакле, делује против воље Божје, насупрот циљу који је Бог човеку поставио пославши га у овај свет.

2) Хришћанин зна не само да је Бог створитељ света, него зна и другу основну библијску истину: да Он, по благости Својој, управља, промишља о свету водећи га постављеном циљу. Ту истину налазимо јасно изражену како у Светом Писму тако и код Светих Отаца: „Он носи све својом силном речју“, без Његове воље ни длака с главе не пада.[8] Према Светом Иринеју Лионском, „Бог промишља о свему“,[9] а Свети Василије Велики учи: „Но што с нама бива, не бива без промисла, као што научисмо из Еванђеља да ни врабац не пада мимо воље Оца нашега, тако да оно што се десило, десило се по вољи нашег Створитеља“.[10] По Светом Јовану Златоусту: „Ми треба да смо убеђени у једно: да Бог све шаље ради наше користи, а сам начин не истраживати, и не роптати, и не падати духом кад га не знамо…“.[11]

Зато, ма шта га снашло у животу, хришћанин не сматра да је настало случајно, слепом судбином, без знања и одобрења Божјег, него или по Његовој вољи, или по Његовом допуштењу,[12] те прихвата као своју дужност да искушење претрпи. Поготово што Свето Писмо сведочи да Бог неће дати да искушење буде изнад наших снага, нити ће „пустити да се кушамо већма него што можемо, него ће учинити с искушењем излаз да би га могли поднети“.[13]

3) Живот у овом свету, где су измешани зли и добри, не може бити без тешкоћа и невоља. Опомињући нас на то, Спаситељ вели: „Ако свет мрзи на вас, знајте да је на мене омрзнуо пре вас… Мене су гонили и вас ће гонити“.[14] А апостол Павле подвлачи „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје“.[15] Стога бити хришћанин не може се без готовости на свакодневна искушења, муке и страдања – ношења крста: „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој сваки дан и иде за мном“.[16] Припремајући себе на суочавање са тешкоћама живота, истински верујући човек Христов свагда има на уму истину да је Христос, Који од нас тражи спремност на ношење крста, Сам најпре узнео крст Свој на Голготу, те зна тежину и муку крста. И још – да је Он увек с нама готов да помогне кад се спотакнемо, или малакшемо под тежином невоља, ако му се с вером за помоћ обратимо.

4) Као узроци самоубиства наводе се: неизлечива болест, губитак имања, тамница и мучење, изјаловљене наде и тако даље. Већина случајева показује да је главни и основни један: везаност за материјално, пролазно, односно слабљење и губљење вере у Бога, у Његов Промисао, Његово присуство у свету, вере у Царство Небеско. Тачно закључује Берђајев: „Самоубица је човек који је изгубио веру. За њега је Бог престао да буде реална, добра сила која управља животом“.[17] И даље: „Самоубица је човек који је изгубио сваку наду да може добити добра живота. Он мрзи свој несрећни живот, а не уопште добра живота… Потребна је већа обраћеност привременом и земаљском, заборав вечног и неба да би се створила психологија самоубиства“.[18] У души самоубице не може се наћи ни трећа врлина хришћанска, љубав. Самоубица је егоцентрик, „он мисли само на себе, а не мисли на ближње“.[19]

Знајући да вера без дела слаби и најзад умире, по речима Светог апостола Јакова,[20] хришћанин је стално јача добрим мислима и утврђује добрим делима. Говорећи о помоћи коју је Христос указивао Светој Пелагији снажећи је, Свети Јован Златоуст вели: „Он је то чинио не без узрока, него зато што је сама мученица претходно себе учинила достојном Његове помоћи“.[21] Ову мисао износи и митрополит Филарет. Поводом самоубиства једног хипохондрика, он пише: „Божје провиђење не пушта случајно неочекиване догађаје, него или ради казне, или ради поуке. Какву поуку можемо добити од овог што се десило? Зар је мало на свету хипохондрика и душевних болесника који подносе непријатности свог живота, и ако се сами не чувају, чува их Провиђење. Откуд то? Зар не отуд што су у њима од пре биле укорењене неке добре мисли и осећања, и у ранијем њиховом животу добра дела, због чега их не оставља сасвим благодат која их чува. А кад се попусти непријатељу душа да се игра са животом човека, није ли то стога што у њему нису била отпре утврђена начела добра, с чиме бива сједињено благодатно чување“.[22] Према испитивању научника „већина самоубистава извршава се у пуном сазнању, а у душевној болести отприлике једна четвртина“.[23] Дакле, у већини случајева, што је у њему завладала богохулна мисао самоубиства, и ништавни разлози за напуштање живота, крив је сам човек. Злу мисао, убачену од „непријатеља душа наших“, није на време одгонио добрим мислима и делима. Вера је слабила, а зла мисао јачала, док га није потпуно ухватила у своје мреже и довела до жалосног краја.

5) По учењу Православне цркве, нема човека на земљи који би живео макар један дан а не би био грешан. Отуда је јасно колики је значај покајања за чишћење од греха и стицање светости „без које нико неће видети Господа“, који за циљ свог доласка на земљу ставља позивање грешника на покајање.[24] Самоубиством човек онемогућава покајање, обраћање Богу за опроштај, и исправку свог живота.

Блажени Августин опширно расправља о питању самоубиства, и сматра га свагда неумесним, „гнусним преступом и злочином достојним осуде“.[25] Против њега износи више разлога које на крају сажима у ове главне: „Ми говоримо једно, једно потврђујемо, једно доказујемо на сваки начин: да самовољно нико не треба да себи причињава смрт, ни ради избегавања временске жалости, јер ће се иначе подврћи вечној жалости; ни због туђих грехова, зато што би иначе још неоскврњен туђим грехом он извршио сопствени најтежи грех; ни због својих пређашњих грехова, због којих је садашњи живот особито неопходан да би се они могли излечити покајањем; ни због жеље за бољим животом у који се нада после смрти, зато што за кривца за своју сопствену смрт нема бољег живота после смрти“.

У греху самоубиства, како је неко приметио, смрт, која онемогућава покајање, бива истовремено са грехом, смрт и грех се поклапају. Тиме управо самоубица себе лишава благодатне помоћи молитава Цркве, јер је њој наређено да се моли за оне који умру у покајању. То се јасно види из чињенице да онима који се кају, ма какав грех да су учинили, Света Црква дозвољава причешће у смртној опасности,[26] а у случају смрти не лишава их ни својих молитава, ни хришћанског погреба. Зато је тачна примедба да је Јуда извршио самоубиство и тиме, одузевши себи могућност покајања, учинио већи грех него издајством Христа, који би му свакако опростио да се искрено покајао и опроштење замолио.[27]

Према томе, кад се с извесношћу може закључити да је неко, познавајући еванђелске разлоге против самоубиства, ипак га учинио, у таквом случају не би било могуће снисхођење за дозволу опела, ма и накнадног, нити заупокојених молитава. У случајевима пак у којима се зна да починилац није био свестан тежине греха који чини, било што је „био ван себе“,[28] било због непознавања своје вере, за шта није само он крив, него и други који га нису о томе поучили, виша црквена власт може дозволити накнадно опело таквог самоубице, у тишини и у присуству најуже родбине.

Суштина греха самоубиства јесте, дакле, у томе што човек, везујући се за пролазна добра овог света, губи веру у Промисао Божји, у Царство Небеско, у крајњој линији веру у Бога. У замену за изгубљену веру у човеку се утврђује мисао о бесмислености живота, да би се најзад, по речима проф. др Јустина Поповића, као код Јуде „богоубиство завршило самоубиством“.[29] Тиме се самоубица одваја од Цркве и њене благодатне помоћи у заупокојним молитвама и поменима.

*

Насупрот самоубиству, Православна црква врло високо цени мучеништво, жртвовање свог живота из љубави према Богу и ближњима. Од свију Светих, мученици су први које је Црква добила и почела да прославља (Свети Архиђакон Стефан, Свети апостол Јаков Зеведејев и др.). Колико је изузетно поштовање које света Црква указује мучеништву види се и по томе што онима који су претрпели муке и смрт за Христа још некрштени, узима мучеништво за крштење (крштење у крви) и убраја међу своје Свете.[30]

На основу еванђелске науке, свештеномученик Свети Петар Александријски изнео је принципе хришћанског мучеништва, утврђујући да хришћани не треба да се сами предају мучитељима, јер је Господ рекао: „Предаваће вас“, а не предавајте се сами, „Водиће вас“, а не сами себе поведите; и опет, чујемо где Он каже: „Кад вас потерају у једном граду, бежите у други“. Мотив за овакво поступање јесте љубав хришћанска према браћи – да се тражењем мучеништва не распаљује према њима огањ гоњења, као и љубав према самим непријатељима – да их тиме не наводимо да број смрти множе.[31] Свети Григорије Богослов формулисао је опште правило: Закон је мучеништва не ићи без потребе на мучење.[32]

Према вестима у дневној штампи и исцрпној репортажи у Гласу Концила,[33] Милица Костић није хтела смрт, хтела је да живи, али упавши, без своје кривице, у ситуацију да брани образ, слободу и достојанство људске личности, одупрла се насилницима и живот изгубила.[34] Немајући никога да јој помогне, с последњом снагом она тражи спас скакањем кроз прозор. Родом са села, где су куће приземне и где се не једном спасавало бекством кроз прозор, она у том магновењу није имала ни времена да мисли на коме се спрату налази, нити да ће скочивши кроз прозор скочити у смрт. Према опису њених последних тренутака и изношењу пред др Петром Машићем шта јој се десило, види се да се она бацила с једанаестог спрата тражећи спасење: „Спас сам нашла у амбису. Запливала сам и ево ме, чика Перо. Сад сам слободна“.

Но ако ове речи значе да је она свесно скочила с једанаестог спрата да част и достојанство своје личности ма и смрћу спасе од насилника, има примера у историји Цркве да такав поступак није карактерисан као самоубиство, него као мучеништво. У доба гоњења Цркве од Римљана, било је више случајева да су поједине жене и девојке хришћанке, бежећи од гонитеља – насилника, скакале у воду, или провалију да не буду оскврњене, и тиме заслуживале част мучеништва. Тако Свети Јован Златоуст, у похвалној беседи, износи пример мајке-хришћанке Домнине, која се, бежећи пред насилницима – војницима у Јерапољу, са кћерима Верником и Просдоком, бацила у реку: „Уђе у реку мајка са две кћери. Нека чују ово матере, нека чују ово девојке; матере да би тако васпитавале своје кћери, а девојке зато да се тако покоравају матерама… И тако двоструко беше мучеништво ове жене, штавише троструко, јер једно беше њено, а због двеју кћери двапут је претрпела мучеништво“.[35]

Још ближи је пример Свете девице Пелагије, који такође с похвалом износи Свети Јован Златоуст. Војници су дошли да је, као хришћанку, поведу на мучилиште. Била је сама у кући; никог да је посаветује, да је подржи. „Но она није била сама у дому“ – вели Свети Златоуст – „него је имала за свог саветника Исуса. Он је био код ње, Он јој дотицао срце, Он бодрио душу, Он сам прогонио страх“.[36] Замолила је војнике да оде и преобуче се. Ови то допусте. Пелагија пак оде на кров куће, баци се с њега и тако погине. Није то она учинила због страха од мучења које ју је очекивало, него што се бојала јавног срамоћења коме су често подвргаване хришћанке на суду. „Да је било могуће и девственост сачувати, и добити венац мучеништва, она се не би одрекла ићи на мучилиште…“, вели Свети Златоуст, који у овом њеном поступку види израз воље Божје. „А да би се убедили да јe оно што се десило било не без божанске помоћи, то је особито јасно из саме снаге решености; такође из тога што војници нису прозрели превару те дали дозволу, као и из тога што је дело пришло циљу“.[37]

С похвалом се о оваквим случајевима изражавају Свети Амвросије, Блажени Јероним, историчар Јевсевије Кесаријски.[38]

Блажени Августин пак, као што смо навели, сматра да ни у случају претеће опасности пада у грех, или губљења целомудрености, самоубиство није дозвољено. „Ко би био толико безуман“, вели он, „да каже: Боље је сада згрешити, да не би можда згрешили после; боље је сада извршити човекоубиство, да не би можда доцније пали у прељубу“.[39] Неоправданост оваквог расуђивања пре свега је у томе што није извесно да ће у будућности доћи до остварења претпостављеног греха, а самоубиство се извршује извесно, сада. Друго: „Ако већ лаж царује у толикој мери да се дошло до избора не између невиности и греха, него између греха и греха, то и у таквом случају вероватност будуће прељубе није ли боља него несумњивост садашњег човекоубиства? Зар је учинити такав грех који може бити изглађен покајањем горе него такав злочин после кога већ нема места покајању“?[40] Жене хришћанке указује он, и кад је над њима извршено насиље, нису се убијале. Сматрале су себе невиним кад је насиље учињено без пристанка њихове воље и учешћа осећањем у делу. Стога „оне себе не кажњавају за туђи преступ, да не би туђим злоделима додавале своје. А то би било кад би, због тога што су их непријатељи, предавши се страсти, срамотили, оне… извршиле над собом човекоубиство. Оне имају унутрашњу славу целомудрија, сведока савести. Имају је пред лицем Бога свога“.[41]

Но поред овако образложеног става, Блажени Августин зна за случајеве да су „многе свете жене, избегавајући, у време гоњења, напаснике на своје целомудрије, бацале се у реку зато да би их она однела и потопила. Мада су умирале на тај начин, њихово мучеништво ипак веома цени католичанска Црква“.[42] Овакав поступак он може да схвати само ако су оне то учиниле по Божјој наредби, датој им на неки одређен начин. У том случају, самоубиство не би било преступ, него дужност: „Стога, ко чује да је убити себе недозвољено, нека се убије чим му нареди Онај чије наредбе не смеју остати неиспуњене; нека само пази да ли има за то несумњиву божанску наредбу“.[43]

Према томе, да су Милицу Костић насилници савладали и извршили насиље, пошто се није могла одбранити, јасно је да би она морално остала недужна, као што вели и Мојсијев закон: „Јер као кад ко скочи на ближњега свога и убије га, таква је и та ствар; и девојка вика, али не би никога да је одбрани“.[44] Или као што вели Блажени Августин: „Видећи у сједињењу ових двају тела прљајуће сладострашће једног, и чисту вољу другог, и узимајући у обзир не оно што се чинило сједињењем органа, него разлику која је била у душама…“, могло би се рећи: „Било их је двоје, но прељубу је учинило једно“.[45]

Са Милицом се то није десило. Она је пошла у смрт несавладана. Питање је само: Да ли је то учинила због свог религиозног става према моралу, због поштовања закона Божјег који осуђује блуд, и цењења девојачке части.[46] У том случају њен поступак, и у старини, као што видесмо, а поготову данас, у време моралног пада, био би не самоубиство, него мучеништво.

Или њен поступак значи протест поноса, цењења слободе и достојанства људске личности, која не дозвољава да буде употребљена као ствар ни по цену живота. Онако како су многи младићи и девојке, у време пада наших крајева у турско ропство, радије одлазили у смрт, него у ропство и срамоту. Источњачка пожуда није се устручавала да тада запише о нашој земљи: „Камо год погледаш чини ти се рајски перивој испуњен рајским хуријама и лепим дечацима. Неверницима на видику изљубише младиће и девојке; потезали су их и у крај. Неверник је завијао као пас“.[47] У тим невољама „многи су неверник и неверница, младић и девојка и деца, из страха да их Турчин не био узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију“.[48]

Смрт из ових побуда уздигла би Милицу у висину борца за слободу и достојанство људске личности. Поготово што је она потресла савести многих родитеља и друштвених чинилаца да озбиљније размисле и предузму кораке против силеџијства, злоупотребе своје на рачун туђе слободе и достојанства.[49]

Који је од ова два мотива (или оба заједно) побудио Милицу Костић да бранећи се пође у смрт, требало би сагледати дубље, не само према новинским извештајима, па ће се онда моћи донети одређени став према њеном поступку. Сад се о томе може говорити само уопштено.

 

Гласник, мај 1975.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] П. Димитропулос, Автоктониа, у Трискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1963, 501.

[2] При томе су неке одобравале самоубиство које доноси смрт тренутно, док су Јаинисти тај метод осуђивали, а препоручивали смрт гладовањем, сматрајући да се стрпљивим очекивањем краја живота избегава жеља смрти.

Такође се у Кини дозвољавало војсковођи који претрпи пораз, управнику палом у немилост код цара, завереницима чија је завера откривена, да се сами убијају не чекајући да то учини џелат. Дозвољавало се самоубиство жени која не би хтела да се уда за неког, ако сматра да би је тај брак понизио; заробљенику да не падне у ропство; робу који одбије да испуни вољу свог господара, итд.

Од философских система препоручивали су самоубиство циници, особито стоици, од којих је Сенека учио да је мудрацу слободно да себе изведе из овог живота у несрећним приликама судбине, а цар Марко Аурелије да свако може напустити живот као што напушта собу пуну дима. Један од првака хедонистичке киринејске школе, Хегесије, који је својим списом „Самоубица“ многе придобио за самоубиство (због чега га је Птоломеј Лаг прогнао из Александрије), учио је да смрт треба претпоставити животу.

Од новијих философа дозвољавају самоубиство: Хјум, Монтењ, Монтескје, Волтер, Бентам, Холбах, Шопенхауер; у изнимним случајевима Паулзен и Циглер и др. (П. Димитропулос, н. д. 495-497.)

[3] П. Димитропулос, н. д. 496, 498.

[4] Творенија Бл. Августина Епископа Ипонијскаго, част III, Кијев 1906. гл. XX, 37, 39.

[5] Јудејски рат, превео др Д. Глумац, Београд 1967, 275. Даље он разлаже овако: „Неко ће рећи да је јуначки саме себе убити. Но то никако, јер је то најгори кукавичлук. Јер ја сматрам да је најгори онај крманош који из страха од буре потопи своју лађу још пре него што оркан избије. Но самоубиство је против заједничке природе свих живих бића, а злочин је и против Бога који нас је створио… Душе оних који подигоше руке против себе узима најмрачнији ад и да Бог, њихов отац, свети се на потомству за грехе отаца“ (н. д. 275, 276).

[6] Рим 14, 7.

[7] Еф. 4, 13; Мт. 5, 48.

[8] Јевр. 1, 3.

[9] П. Трембелас, Догматики, Атина, 1959, 363.

[10] Епистоле, изд. Патерике екдосис „Григ. Паламас“, Тесалоники 1972, Т. II, писмо 6. супрузи Нектарија, стр. 350.

[11] Творенија Св. Иоана Златоустаго, С. Петербург 1895, Стагирију монаху I, 7, 182.

[12] „По вољи Божјој бивају она дела која су неоспорно добра, а по допуштењу – супротна“, Св. Јован Дамаскин, Изложење православне вере II, 29.

[13] 1 Кор. 10, 13.

[14] Јов. 15, 18, 20.

[15] Д. ап. 14, 22.

[16] Лука 9, 23.

[17] О самоубистве, Париз 1931, 15.

[18] Исто, 17, 18.

[19] Исто, 15.

[20] Јак. 2, 17.

[21] Творенија Св. Иоана Злат., С. Петербург 1899, Т. II, 625.

[22] Писмо архиеп. тверском Алексију, код С. Булгаков, Настољнаја књига, Харков 1900, 1250.

[23] И. В. Попов, Самоубијство, Сергијев Посад 1898, 13.

[24] Јов. 15, 14, 16; 2 Днев. 6, 36; Мт. 9, 13.

[25] Творенија Бл. Августина Еп. Ипонијскаго, Кијев 1906, гл. XXV, стр. 45.

[26] 13. канон Првог Васељенског сабора, Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, I, 215; В. исти, Црквено право, Београд 1926, 531; др Л. Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, стр. 106.

[27] У Св. Писму се, додуше, каже да Јуда, видевши да је Христос осуђен „раскаја се“, баци сребрнике у храму и рече: „Згреших што издадох крв праву“ (Мат. 27, 3, 4). Но то није било искрено кајање, које значи мржњу на свој грех, смирено припадање Богу за опроштај и исправку живота, него површно, „некорисно“, „кобно“, како веле Оци (Бл. Августин, н. д. књ, I, гл. XVII, 31. У грчком, на том месту, није употребљен глагол „метаноео“, који обично означава право покајање, него „метамеломе“, да би се означило кајање површно. – Уп. П. Трембелас, Ипомнима ис то ката Матеон евангелион, Атина 1951, 495), чему је најбољи доказ пад у очајање и самоубиство.

[28] 11. кан. Тимотеја Александријског, Милаш, Правила… II, 447.

[29] Православна црква и екуменизам, Солун 1974, 136.

[30] X. Андруцос, Догматики, Атина 1956, 326; П. Трембелас, Догматики, Атина 1961, III, 103.

[31] Пидалион, Атина 1970, 568; Милаш, Правила, II, 320.

[32] Милаш, н. д. II, 6.

[33] Бр. 20. од 20. X 1974, стр. 10,11.

[34] Новинарима из Гласа Концила мајка је показивала просте, плаве панталоне које је Милица тада имала на себи, и које су насилници исцепали.

[35] Творенија Св. Иоана Златоустаго, С. Петербург 1906, II, 685, 686.

[36] Исто, 625.

[37] Исто, 627.

[38] П. Димитропулос, Автоктониа, н. д. 499.

[39] Н. д. гл. XXV, 45.

[40] Исто.

[41] Исто, гл. XIX, 37. Овакав став налазимо и у канонским прописима Цркве. У 1. кан. Св. Григорија Чудотворца вели се да не треба осуђивати жене који су, заробљене од варвара, биле оскврњене, а које су пре биле чистог живота, јер су „због насиља потпале оскврњењу“ (Пидалион, Атина 1970, 554; Милаш, Правила… II, 309.).

[42] Н. д. гл. XXVI, 46.

[43] Н. д. гл. XXVI, 47.

[44] 5 Мојс. 22, 26, 27.

[45] Н. д. гл. XIX, 34.

[46] Као што неко, од родбине јој, рече: „Да није веровала, не би то ни учинила” (Глас Концила, стр. 11).

[47] М. Панић-Суреп, Кад су живи завидели мртвима, Београд 1963, 34.

[48] Исто, 50, 51.

[49] У изјавама појединих друштвених чинилаца и стручњака подвучена је ова страна Миличиног поступка, тј. да својом смрћу она није бранила само себе: „Ко зна колико би то трајало. Колико би честитих девојака посрнуло и докле би трајало оргијање обесних и беспризорних крушевачких силеџија да тог кобног дана није у „Рубин“ закорачила Милица Костић, честита девојка, добра ученица, која је имала храбрости да се насилницима супротстави најдражим што је имала – животом“ (Допис М. Добрића, Илустрована Политика 10. IХ 1974, стр. 20). Она се жртвовала и за њих, за оне слабије које нису могле да се бране, нити смеле да се жале против насилника. Бранила је своју част и људско достојанство уопште, слободу људске личности (Допис В. Благојевића, Илустрована Политика од 22. II 1975, стр. 22).

Други пак не виде да би Миличин поступак могао значити протест поноса и слободарских традиција нашег народа, него га сматрају последицом сеоског примитивизма, патријархалне средине и васпитања: „Под притиском исте те средине Милица је морала да изабере смрт“; или деловањем заосталих предрасуда „да је девојачка част вреднија од људског живота“ (Глас Концила, стр. 10, 11). Као да нису настрано силеџијски, свакако не патријархално, васпитани „безпризорни“, у Крушевцу, вршили насиље над девојкама и дечацима, и терали их или у смрт, или срамоту „грознију и од саме смрти у нечисти“, како би рекао М. Панић-Суреп (н. д. 34). Него је, значи, Милицу Костић нападао примитивизам њеног патријархалног васпитања, гасио цигарете по њеном телу, цепао јој просте плаве панталоне, и најзад предрасуда о девојачкој части отерала ју је у амбис. Још би се могло поставити питање: Зашто уопште да се суди тим младићима? Па они су се само културно разонодили, а она је, не схватајући дух времена, својом заосталошћу и некултуром „морала“ отићи у смрт. Нису, дакле, они криви што је она отишла у смрт, него обратно, она је крива што су они отишли у затвор! Просто да се човек изгуби и да више не зна ко је крив за несрећу која се десила, кога да осуђује, кога да жали?!

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *