НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Свештенодејство епископа у парохији своје епархије без знања надлежног пароха

 

ПИТАЊЕ I: Може ли епископ извршити свештенодејство у некој парохији своје епархије без знања и сагласности надлежног пароха?

ПИТАЊЕ II: Може ли се студент више богословске школе венчати у парохији у којој није његова школа и у којој он никада није боравио?

 

ОДГОВОР: Као што канонски и позитивни прописи Цркве забрањују свештенику вршење свештенодејства у туђој парохији, без одобрења надлежног пароха (13. канон Неокесаријског сабора; 18. чл. Правила и поступка за црквене судове Српске православне цркве), тако они забрањују епископу вршење свештенодејства и других функција везаних за његов чин, у туђој епархији, без сагласности надлежног архијереја (14. и 35. канон Светих апостола; 2. канон Другог Васељенског сабора; 8. канон Трећег Васељенског сабора; 20. канон Трулског; 13, канон Антиохијског, 11. канон Сардикског). Но нема ниједног канонског прописа који би архијереју то забрањивао, или било чиме условљавао, у границама поверене му епархије. Штавише, њему се строго налаже да обилази места своје епархије, поучава, свештенодејствује и надзире рад свију потчињених му клирика (58. канон Светих апостола; 19. канон Трулског; заклетва при рукоположењу епископа). Слично вели и Устав СПЦ: „Епархијски архијереј, по свом архипастирском позиву, сагласно православном учењу и правилима црквенима, има пуну власт у пословима вере и морала, свештенодејствовања и архипастирског старања у својој епархији“ (чл. 102 и 100, т. 1 и 26; чл. 13, ал. 3).

Канонски прописи захтевају да се епископ стара о свима црквеним стварима и њима управља (38. канон Светих апостола), да у свему руководи радом презвитера и ђакона, а они да га помињу на богослужењу (13. канон Прводругог сабора), не служе где он не дозволи (59. канон Трул.; 12. канон Прводругог сабора) и уопште не предузимају ништа без знања и сагласности епископа (57. канон Лаодикијског сабора вели: Презвитери не могу ништа радити без приволе епископа; а 39. канон Светог апостола: Презвитери и ђакони без знања епископа нека не предузимају ништа, јер је он онај који се има старати о народу Господњем и који има давати рачуна о њиховим душама)[1], али не и обратно: да они руководе његовим радом, да он не служи без њихове дозволе и не чини ништа без њиховог знања и сагласности.

Разуме се да ова права проистичу из величине служења Цркви које епископ врши, по наређењу Господа (Мт. 20, 25-28; 24, 45-48), а никако да се њему даје право на самовољу, или изузимање испод власти која у Цркви стоји над свима и којој се сви свесно и добровољно покоравају. О тој универзалној власти у Цркви говори већ Свети Игњатије Богоносац велећи да се ђакони и презвитери покоравају епископу, епископ Христу, као Христос Оцу.[2] Канони пак јасно износе да и над епископом постоји власт која надзире његов рад, позива га на одговорност, може му судити и осудити га (74. канон Светих апостола; 14. и 15. кан. Антиохијског сабора; 15. канон Сардик. сабора) и којој се свештеници и ђакони могу жалити на одлуке епископа кад сматрају да су неправилне (14. канон Сардик. саб.).

Но по учењу Православне цркве, пуноћу јерархијског служења има епископ, а служба ђакона и презвитера потиче од епископа, од кога је рукоположењем добијају, те имају „дакле, власт условљену влашћу епископском“,[3] док његова власт није условљена њиховом. Да ли ће он ту власт вршити непосредно, или делегирањем неког другог свештеног лица, да нпр. освешта храм, изврши увиђај; или доћи у канонску посету, извршити неко свештенодејство итд., најавивши то претходно надлежном пароху, или изненада, не обавестивши га, то је ствар његовог расуђивања и благоразумија.

Начелно, дакле, епископ као првосвештеник може вршити сва свештенодејства у парохијама своје епархије. Ако он то, због разлога чију ће оправданост сам проценити, понекад и врши, надлежни парох није у праву да му то спори, тим пре што, по обичају код нас, епископ у таквом случају не узима никакву награду приликом свештенодејства, него она, природно, припада надлежном пароху, или манастиру. На тај начин парох не бива ниуколико оштећен.

У овом одговору, изнетом на прво питање, налази се у суштини одговор и на друго.

Верник припада парохији у којој је стално настањен (чл. 25. Устава СПЦ). Свете Тајне и свештене обреде, за његове духовне потребе, врши надлежни парох (чл. 176. т. 3 Устава СПЦ). Неки други парох може то извршити само по дозволи, по приволи надлежног пароха (чл. 18. Правила и поступка за црквене судове СПЦ, § 56. Брач. правила СПЦ), и изнимно – према изнетом у одговору на I питање – по наређењу епархијског архијереја.

 

Гласник, децембар 1972.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Н. Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, I, 104; II, 101.

[2] Посланица Филаделфијцима IV, издање Апост. Диакониа, Атина 1955, стр. 309.

[3] Н. Милаш, Црквено право, Београд 1926, 255.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *